Мисија Цркве је велики дар и служба на коју су призвани сви припадници Цркве

Транскрипт једног дела разговора Миланке Тешовић, новинара Телевизије Храм, са катихетом Браниславом Илићем, чланом уређивачког одбора Православног мисионара и сарадником Православља – новина Српске Патријаршије

  • Поштовани Браниславе, у Вашем ауторском тексту под насловом „Сећање на три великана наших данаˮ, који је објављен у тематском делу новог броја Православног мисионара, написали сте да је погреб нашег блаженопочившег Патријарха Иринеја у крипту Спомен храма светога Саве, свештени увод у троносање ове светиње. Замолила бих Вас да нам објасните овај занимљив поглед?

Иако није доживео испуњење своје највеће жеље – освећење Спомен-храма Св. Саве на Врачару, његово погребење у темеље велелепног храма постало је свештен увод у троносање и освећење овог дома молитве. У овим речима је речено све. Нема човека који се није замислио над овом болном реалношћу, али иако рањиви и испуњени тугом, наша туга се преобразила у радост. Та радосна туга нам поручује да духовни поглед нашег срца усмеримо на охристовљени пут спасења, на пут којим су ходили ови христоносци нашег времена. Гледајући на свршетак њиховог живота и надахњујући се њиховом делатном вером, били смо сведоци чудесних порука и символа који су се пројавили у данима њиховог пресељења у вечност. Не бисмо смели да изгубимо из вида, да су се и блаженопочивши Патријарх Иринеј и блаженопочивши Митрополит Амфилохије упокојили у петак, у дан када се у оквиру седмичног богослужбеног круга сећамо крсне смрти Господа нашег Исуса Христа. Са друге стране, наведени блаженопочивши јерарси погребени су у недељни дан. Још један важан детаљ је, да су се Патријарх Иринеј и Митрополит Амфилохије упокојили у навечерје престоног празника њихових катедралних храмова који су били заодевени важним јубилејима. Најсветији Патријарх Иринеј упокојио се уочи празника Сабора Св. Архангела Михаила – славе Саборног храма у Београду који је у тај празнични дан 2020. лета Господњег прослављао јубилеј 175 година постојања. Архиепископ цетињски је уснуо у Господу у навечерје празника Св. Петра Цетињског, у светлости 190-годишњице упокојења овог великог чудотворца чије свете мошти сведоче радост заједнице са Господом. Господ је тако уредио како би нам указао да су од нас отишли у Царство вечно велики јерарси чије ће семе у погодно време да произрасте дивне и благословене плодове. Наведе догађаје можемо прихватити као један вид утехе свима нама, али и као поруку да велики људи одлазе од нас у велике дане.

  • Будући да већ скоро једну деценију доприносите мисији Цркве на разне начине, реците нам шта је мисија и у чему је сагледан њен значај?

О Вашем питању се може говорити много, али за ову прилику је потребно истаћи срж овог благословеног дела које називамо мисијом. Мисија Цркве се у свештеном континуитету наставља кроз векове. Господ је својим светим ученицима и апостолима дао заповест, рекавши им: Идите, дакле, и научите све народе крштавајући их у име Оца и Сина и Светог Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио. (Мт. 28, 19-20). У овим Спаситељевим речима, које читамо на крају Еванђеља по Матеју, налази се и одговор на Ваше питање. Мисија је један поступни пут који увек почиње приступањем светој тајни Просветљења (Крштења), дакле, да оне који нису крштени приведемо богопознању и да их, према речима Преподобног Јустина ћелијског, охристовимо, јер је света тајна Крштења ново рођење и нови почетак живота у Христу. Већ у првим корацима видимо да је двоједини темељ мисије светотајински и световрлински живот. Драга Миланка, дивно сте истакли да постоје разни видови мисије, али поред тога, не заборавимо да је лични пример богоугодног живота изузетно важан. Да је тако, потврђује нам и Преподобни Порфирије Кавсокаливит указујући на неколико места да је могуће мисионарити и ћутањем, оним молитвеним ћутањем и личним примером преданог служења Цркви. И заиста можемо рећи да, као што је вера без дела мртва, тако је и мисија Цркве без личног примера немогућа. Често људи мисле да је мисија Цркве служба и дело које је поверено само епископима, свештеницима и вероучитељима, међутим, црквено искуство нам указује да је сваки припадник Цркве призван да буде истински мисионар.

  • Дивно је што сте то нагласили, а можете ли да наведете један конкретан пример?

Наша историја је препуна светитељâ и јерарахâ који су нам својим личним примером показали мисионарске кораке и трасирали нам пут плодног настављања и испуњавања оне Спаситељеве заповести коју сам навео приликом одговора на Ваше претходно питање. Како би било јасније о чему говорим, дозволите ми да наведем само један пример. Наша помесна Црква 12. маја овде године обележава једну важну годишњицу – 350 година од упокојења Св. Василија Острошког. Ако учинимо једно умно путовање кроз житије овог предивног угодника Божјег, спознаћемо истину да је он целим својим бићем био истински мисионар. Један детаљ је посебно занимљив, где се говори да је богослужење било највећа школа побожности за малог Стојана (касније у монаштву Василија), и да је он улазећи у храм најпре целивао под храма, а затим целивајућу икону. Ово је један мали детаљ који говори много. Видите, имамо толико примера и међу светитељима и међу знаменитим јерарсима, а на нама је да следимо њихов пример јер смо сви на великом задатку пред Господом.

  • Драги Браниславе, када говоримо о значају мисије и њеним видовима, морам споменути и сто емисија Светотајинско богословље, чији сте аутор, а која је на Радио-Беседи реализована благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког др Иринеја. У прошлогодишњем августовском двоброју „Православљаˮ – новина Српске Патријаршије, објављен је осврт Његовог Преосвештенства Епископа стобијског Давида, у којем је владика истакао Ваш допринос у погледу наведене емисије и целокупног мисионарског рада.

Хвала Вам што са љубављу и изразитом пажњом помињете емисију Светотајинско богословље и све остале видове мисионарења. Нескромно је да говорим о емисији и свом раду, јер сам од првога дана то схватио и прихватио као послушање и као прилику да цело своје биће уградим у важне мисионарске подухвате као што је овај. Наша Света Црква нас учи да све што имамо јесте дар љубави Божје, зато је погрешно да било шта присвајамо и проглашавамо као нашу својину. Тако је и са емисијом Светотајинско богословље, коју не присвајам само за себе, већ то видим као тренутно послушање које ми је поверено као вид мисионарског служења. Једино што бих рекао јесу речи благодарности које упућујем Његовом Преосвештенству Епископу новосадском и бачком др Иринеју који је својом очинском љубављу благословио реализацију емисије. У том духу искрену благодарност дугујем и целокупној редакцији Радио-Беседе, Епархије бачке, на несебичној подршци и поверењу које су исказали према мени поверивши ми емисију Светотајинско богословље, али  и емисију Богослужбене особености великих празника, коју тренутно уређујем. Миланка, хвала Вам што сте поменули и текст Епископа стобијског Давида у којем је приближио значај светих тајни, чинећи посебан осврт на емисију Светотајинско богословље и мој скромни рад на том пољу. Владика је тиме учинио велику част и нашем радију и мени као аутору емисије, на томе му искрено благодарим.

  • Која би била Ваша порука за крај нашег разговора?

Не бисмо погрешили ако кажемо да је наш целокупан разговор једна велика поука и велика катихеза о мисији Цркве. Уваженим гледаоцима Телевизије Храм, али и себи самом, поручио бих да следимо пример и пут великих светилника који су нам оставили велики и неизбрисиви траг духовног богатства. Порука је и да будемо аутентични хришћани, да будемо неуморни у делању, да не малаксавамо под теретом овоземаљских тешкоћа, већ да све чинимо у славу Божју увек узрастајући у меру раста висине Христове.

Разговор је на програму Телевизије „Храмˮ реализован уживо 9. фебруара 2021. лета Господњег, а у оквиру емисије „Живоносни источникˮ, коју води новинар и теолог Миланка Тешовић.