Суштина празника Обрезања Господњег  састоји се у томе да човек, од тог тренутка, живи само за Бога (и за своје спасење), а не више искључиво за себе као раније (чиме је себи само спремао пропаст). Тиме он одбацује раније навике, све утехе и све оно у чему је налазио задовољство, одсецајући страсти и похотна расположења и прихватајући се строгог самоодрицања. (Св. Теофан Затворник)

У осми дан након Рождества Оваплоћеног Логоса Божјег прослављамо празник Обрезања Господа нашег Исуса Христа. Када говоримо о овом празнику, претходно треба појаснити Старозаветни обред обрезања. У Мојсејевом закону (трећа књига Мојсијева 12, 3) свако мушко дете обрезивано је осми дан након рођења. Тај чин обрезања представљао је потврду и видљиви знак завета са Богом и заједничарења са њим. Уз чин обрезања постојао је чин давања имена детету, јер постојање одређене личности и његов идентитет почиње не рођењем, већ давањем имена јер име омогућава однос са заједницом. Обрезање и давање имена представљају један телесни и духовни чин. Давање имена у осми дан имало је и своју символику будући да је јеврејски народ непрестано очекивао Месију, а осми дан представља есхатолошки дан, незалазни и невечерњи дан Царства Божјег. Све што се чинило у Старом Завету представљало је само сенку. Много тога што се дешавало у Старом Завету, понекад јавно, понекад тајно, указивало је на догађаје, који ће се догодити приликом доласка Господа Исуса Христа у овај свет. Тако је и телесно обрезање служило као знак новог обрезања у Новом Завету, сада већ не телесног, већ духовног обрезања. Господ наш Исус Христос оваплотивши се од Свете Дјеве Марије, није дошао да укине Старозаветни Закон, већ да  испуни. Господ се подвргуо  и ипуњавању овог Мојсејевог закона показујући на тај начин да је на себе заиста примио човечанску природу. По већ поменутом обичају Господу је у осми дан наденуто име, које је приликом благовести Архангел Гаврил прорекао Богомајци. Благоволео је Господ примити обрезање, почињући на тај начин страдати за нас, и пијући из оне чаше коју је имао испити до дна, када је на крсту рекао: сврши се (Јн. 19, 30)! Пролива капље крви из једног дела тела, док најзад крв из целог тела није потоцима потекла. Као одојче почиње да страда, и учи се страдању, да би, кад буде зрео човек, лако поднео најтеже патње. Јер се измлада треба навикавати на јуначке подвиге. Живот људски препун је трудова као дан, коме је јутро рођење а вече – крај. Од јутра дакле, од пелена, Богочовек Христос излази на дело своје, на трудове; у трудовима је од младости, и на послу свом до оне вечери када ће сунце помрчати и тама бити по свој земљи до часа деветога. Рећи ће Јеврејима: Отац мој досада дела, и ја делам (Јн. 5, 17). А шта Господ наш дела? – Наше спасење. Спасење садела усред земље. А да би то потпуно извршио, Он се од јутра младости своје прихвата дела, почињући да подноси телесне болове, уједно и душевно патећи за нас као за децу своју, док се не уобличи у нама сам Он, Христос (Гл. 4, 19). Од јутра почиње крвљу својом да сеје, да би увече сабрао дивни плод нашег искупљења.[1] Поставља се питање какве везе данашњи хришћани имају са обрезањем? У личности Христовој, по речима једне стихире празника, видимо и законодавца, али у исто време и оног који се подвргнуо извршавању закона. Испунивши овај закон, Господ је у овај свет увео нову димензију обрезања, те тако оно више није телесно, већ оно за нас хришћане данас јесте духовни акт. За Новозаветне хришћане обрезање постаје нерукотворено и оно се огледа у Светој Тајни Просветљења (крштења) у тајни крштења водом и Духом. Наше духовно обрезање не престаје и не завршава се у Светој тајни Крштења, оно нас прати кроз цео хришћански живот јер будући огреховљени ми у Светој тајни Покајања својим суштинским преумљењем обрезујемо наше огреховљено биће, како би постало чистије од прљавштине греха. Када је у питању Новозаветна димензија чина давања имена, значајно је споменути један чин, или боље рећи молитву, коју презвитер чита новоређеном у осми дан по рођењу. Ову молитву налазимо на првим страницама молитвослова: „Господе Боже наш, Теби се молимо и Тебе призивамо: нека се светлост лица Твог покаже на овом слузи твом, и нека се Крст Јединородног Сина Твога, знаменује у срце и мисли његове, да би избегао таштину света и сваки зли насртај нечастивога, а држао се заповести Твојих. И подај Господе, да свето Име Твоје остане неодречно на њему, благовремено присаједињаваном светој Цркви Твојој и усавршаваном страшним Тајнама Христа Твога, да би, провевши живот по заповестима Твојим и сачувавши печат неповређеним, добио блаженство изабраних у Царству Твоме, благодаћу и човекољубљем Јединородног Сина Твога, са којим се благословен, са пресветим и добрим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова амин.ˮ

Богослужење празника Обрезања Господњег

Исусе, који седиш на престолу светлом као огањ, међу Ангелима, са беспочетним Оцем и Твојим Божанским Духом, благоизволео си да се родиш на Земљи од неудате девојке, мајке Твоје. Због тога си и обрезан био као осмодневно дете. Слава Твојој доброј одлуци, слава Твоме промислу, слава Твоме снисхођењу, Једини Човекољупче! (тропар)

У спомен на Обрезање Господње црква је установила празник који има све карактеристике и знак великих празникâ. Поред успомена на Спаситељево обрезање, према Лукином Еванђељу (Лк. 2, 21), у служби празника празнује се и давање Господу Спасоносног имена Исус. Свети Никодим Агиорит о имену Господњем пише: „Ово предраго име Исусово, многи имаше као најслађу вежбу у своме уму, на своме језику и у своме срцу, сви блажени подвижници који се настанише на горама и по пећинама, али и многи лаици који се налажаше у свету, свагда говорећи: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме.“ Имена Господњег сећаше се свакога часа, и зато оно би са њима са сваким њиховим уздахом. Овим именом изгонише зле мисли и лукаве демоне, као што рече свети Јован Лествичник: ‘Име Исусово устрашује оне који против њега војују.’“  Празника обрезања је веома млад, те тако нема ни претпразништво ни попразништво, а будући да истог дана вршимо молитвени спомен на Светог Василија Великог, Архиепископа Кесарије Кападокијске, по структури службе можемо закључити да је служба Св. Василију Великом старија од службе Обрезања. Прве спомене на празник налазимо у осмом веку у беседи Светог Андреја Критског на обрезање Господње. Према сведочанству професора Лазара Мирковића: „још пре увођења празника Обрезања црквени оци и проповедници обраћају пажњу на овај дан, зато што су хришћани у овај дан држали паганске обичаје. Наиме, Римљани су 1. јануара прослављали бога Јануса, као и од времена царева почетак нове године… Да не би хришћани учествовали у овом весељу црквени оци и проповедници доносе наредбу да хришћани овај дан проводе у посту и молитви. Шести Васељенски Сабор у 62. канону забрањује вернима забаве поводом празновања првог дана у месецу.[2] Синаксар празника Обрезања Господњег говори да је Господ из два разлога примио обрезање. Прво, јер је желео да затвори уста јеретика, који су се усудили да уче како Христос није примио истинско тело, него да се само привидно оваплотио. И друго, да изобличи Јевреје који су га осуђивали да крши Закон. Тако, Давалац Закона, ради нашега спасења, испуњава оно што је Закон предвиђао. Истовремено нас, међутим, уводи у земљу благодати. Јер се Закон даде преко Мојсеја, а благодат и истина постаде кроз Исуса Христа. Сва химнографија празника Обрезања наглашава духовни значај Обрезања који за нас има спасоносни значај. Са друге стране  химнографија овог празника Господа Христа на неколико места назива и законодавцем и примаоцем закона, који по својој неузмерној љубави нас ради на себе прима закон у виду телесног Обрезања, како би ми Просветљени Његовом личношћу и Његовим примером примили духовно обрезање које нас приближава Богу и чини нас истинским синовима и кћерима Његовим.

Господ свих трпи обрезање и људска сагрешења, као Добар, обрезује. Данас даје спасење свету. Радује се међу небеским силама Творчев јерарх, светлоносни Василије Христов, познавалац божанских тајни. (кондак)

Бранислав Илић, теолог

[1] Из житија Светих, преподобног Јустина Ћелијског.

[2] Проф. Лазар Мирковић, Хеортологија, стр. 100, Београд 1961. године.