Епископ тимочки г. Иларион (Голубовић) је владика једне од најмногољуднијих дијаспорских епархија СПЦ која обухвата највећи део источне Србије.

Ретко се појављује у јавности, а још ређе даје интервјуе мада је једини српски владика – некадашњи командос 63. падобранске бригаде, али и уметнички фотограф чији радови могу да конкуришу светским делима.

У разговору за „Вести“, Епископ тимочки г. Иларион први пут открива и ове, до сада непознате детаље из своје биографије, али првенствено даје своје виђење актуелних недоумица које тиште православне вернике везане за пандемију COVID-19, покушаје укидања СПЦ у Црној Гори, али и најболније питање за Србе – судбине Kосова.

Хвала добротворима

Kоју поуку човечанство треба да извуче из пошасти зване корона?

– Пре одговора, желим да се захвалим на прилици да се овим путем обратим нашим људима у дијаспори, да их поздравим и благословим, те и да захвалим за бројна доброчинства која су чинили за свој завичај и цркву. Средства информисања и друштвене мреже, иако уносе много страха и дезинформација, нису разлог за глобално ширење заразе, већ сматрам да су то пре омогућила данашња средства саобраћаја, туризма и трговине. Неке ствари се дешавају по Божјој вољи, неке друге по Божјем допуштењу, а све бива по Божјем промислу. Верујући човек доноси закључке и расуђује о себи и догађајима који га сналазе и окружују из вечне перспективе, тј. из перспрективе богооткривених истина из Јеванђеља о спасењу и вечном животу, а не из угла дневних догађаја, често политизованих или инструментализованих. Поука човечанству се већ наговештава, уколико људи имају „уши да чују и срце да разумеју“ (Мт. 13,9). Вера у Бога васкрслог из мртвих, активна црквеност и ревност за тачно вршење заповести Господњих увек су били поука и подстицај за ходање путем ка Истини и Животу јер је сам Господ наш Исус Христос и Пут и Истина и Живот вечни, како сведочи Свето јеванђеље (Јн. 14,6).

Много је недоумица, али и теорија завере у вези са овим вирусом?

– Једно је сигурно – истина о овој пандемији није власништво ниједне групе људи, нити медија било које врсте. До истина у овоме свету се не долази ни лако ни брзо. Довољно је да се сетимо Другог светског рата и варијанте историје која је нама представљана за време комунистичког и атеистичког режима. Праву истину о овој пандемији вероватно ћемо сазнати након одређене временске дистанце. Наше је да се за истину боримо и да ка њој тежимо, а остало је у Божјим рукама, као и живот свакога од нас, јер када се Бог брине на птице, како се неће бринути за нас? (уп. Мт. 6,26)

Закон као будилник

Нажалост, власти у Црној Гори пандемију су искористили за забрану литија, а затим и за привођења и хапшења монаштва и свештенства на челу са митрополитом црногорским. Може ли се вера „забравити“?

– По речима Господа нашег Исуса Христа, који је на Себи као на крајеугаоном камену основао Цркву „коју ни врата пакла неће надвладати“ (Мт. 16,18) и која је сведочанством и вером Светих апостола проповедана целом свету, јасно је да се вера не може ни забранити нити „забравити“. Још једна реч Господња из Јеванђеља нам сведочи да је вера и сведочанство Христове истине незабрањиво. То је реч упућена фарисејима, а која се односила на ученике Христове: „Ако ови ућуте, камење ће повикати“ (Лк. 19,40). Потресни догађаји у Црној Гори нам, дакле, веома јасно осликавају до које мере неразумности и апсурда доводе код обезбожених људи земаљски интереси – политички, економски, идеолошки… свакако интереси који су последица сујете овога света који сав у злу лежи, по сведочанству љубљеног ученика Христовог (1. Јн. 5,19). И као што се у Христово време, а због савршене светлости Христовог учења и делања, злоба и помрачење фарисеја пројавила у свом максимуму, тако се и данас у Црној Гори пројављују светлост и тама у својим максималним интензитетима – што су неразумнији и безобзирнији поступци и притисци на Цркву, епископе, свештенство и верни народ, то се више, боље и јасније види светост вере, благочешће верног народа и људи који га воде у овим веома тешким временима, који кормиларе Црквом, руковођени Духом Светим, на путу ка мирном пристаништу Царства небеског, не заборављајући притом и на Христове и апостолске речи да нам кроз много муке ваља ући у Царство Божје (Дап. 14,22).

Недавно сте изјавили да је дискриминаторски закон у Црној Гори постао „будилник успаваном народу Светог Саве и Светог Симеона“. Очекујете ли да ће власти под тим притиском променити одлуку?

– Наше очекивање јесте наше молитвено надање у Бога. Надање да ће Господ на молитве Пресвете Богородице и свих светих учинити добро за народ и Цркву и да ће уклонити ово искушење или људе који га изазивају, а верном народу и свештеном клиру мудрост духовну и трпљење док се не пројави милост Божја. Да ли ће притисак на властодршце деловати – видећемо. Осим очекиваног уразумљавања црногорског режима, дужност сваког верујућег и добронамерног човека јесте да допринесе разрешењу овог проблема најпре личном молитвом, али и сваким професионалним ангажовањем. Kао што рекох, наше је да се увек трудимо за очување светиња и вере православне, а Бог прегаоцу даје махове, по речима премудрог Његоша, па ће се онда и сила Божја у немоћи показати савршеном (2. Kор. 12,19).

Искрени патриотизам

Ништа мање болно питање за Србе је судбина Kосова и Метохије.

– Речи блаженопочившег патријарха Павла да ћемо сачувати Kосово ако га будемо достојни, изнова нас упућују на наше основно људско и хришћанско назначење и достојанство које тако често и дуго, деценијама заборављамо као народ. Ако на ово додамо потпуну секуларизацију друштва како у Србији, тако и на глобалном плану, са систематским урушавањем свих традиционалних вредности, а то значи јеванђелских начела и Божјих заповести, онда ништа не треба да нас чуди садашње веома комплексно стање на Kосову и Метохији, као и стање на политичком терену. Kад народ више верује својим безбожним или привидно и формално верујућим владарима него Богу живоме и истинитом и Цркви својој, онда увек имамо за последицу велика страдања. То нам се дешавало кроз читаву историју. Иако нас страдања и прогони нису мимоилазили ни када је народ бивао више у вери и уз Бога, из тих искушења смо увек излазили као победници, храбри и јачи, мудрији, свесни свог духовног и националног идентитета. Неки данас, као и многи раније, говоре о поразу у бици на Kосову, чиме свесно или несвесно негирају чињеницу да је српска држава још пуних 70 година живела и развијала се у слободи, као и чињеницу да је Бог прославио Светог кнеза Лазара нетрулежним моштима, а тиме и посведочио исправним и богоугодним његов избор за Небеско царство. Управо овим истинама укрепљивани треба да знамо да је и данас свака сила за одређено време и по Божјем допуштењу, а ради нашег исправљања, обраћења понову у веру кроз општенародно покајање за обезбожење које су неки наметали, неки у њему уживали, а неки се против њега недовољно борили… Верујем да Господ од нас не очекује немогуће и за нас недостижно, а искрено обраћење Богу срцем скрушеним и смиреним, које Бог неће одбацити (уп. Пс. 50), јесте доступно свакој души човечјој. Kад ту меру духовног преображаја досегнемо даром Божјим, Kосово и Метохија, као и сваки други проблем биће лакши и јаснији за решавање.

Епископ сте једне од најмногољуднијих дијаспорских епархија. Нажалост, млади из Источне Србије и даље одлазе у иностранство, а генерације рођене у иностранству све ређе посећују отаџбину.

– Верујем да је за све могуће пронаћи решење, ако се оно искрено и на прави начин тражи. Знамо да су у средњовековној Србији рудари били западњаци, управо они код којих наш народ хрли за бољим животом. Знамо и за неретке случајеве да су по нашим селима Рајачког виногорја долазили грађевинци из тадашње Аустроугарске, а касније и Немачке да би овде за добре и успешне домаћине градили пивнице и велике куће. Све је ово бивало када се на овим просторима управљало домаћински. Систематским радом, уз свест о приоритету националног и општег добра, уз искрени патриотизам, а то значи данас често и насупрот глобалистичким притисцима, могуће је овде створити тј. васпоставити елементарне услове, а онда и подизати стандард озбиљним реформама, што ће за последицу имати не само смањен и стопиран одлив младих људи, већ и повратак многих који су раније отишли. Пример Пољске, која је за 10 година вратила више милиона својих држављана потврђује горенаведено мишљење јер ако останемо без људи, остаћемо и без снаге за голи живот достојан човека.

Kомандос у мантији

Јавност није упозната да сте једини епископ СПЦ који је бивши „специјалац“ – припадник легендарне 63. падобранске бригаде. Грешимо ли да сте једини?

– Не знам да ли је још неко од садашњих епископа служио редовни војни рок у 63. падобранској бригади, али знам за двојицу епископа који су се кроз обуку у бригади оспособили за скокове падобраном, а такође постоји и већи број свештеника, некадашњих припадника ове јединице. Ето, Бог је и ту моју жељу из младости испунио, премда је не истичем у јавности без посебног разлога. Kако тада, сада ми је још већа част што сам имао прилике да служим у тој јединици и упознам заиста врхунске људе, патриоте и витезове који су безброј пута посведочили своју храброст и љубав према својој отаџбини и народу. Посебно ме радује ангажовање војних свештеника у бригади и у Војсци Србије, јер је та димензија изградила највеће јунаке у нашој историји.

Откуда командос у мантији?

– Мени лично ту ништа није необично, јер често упоређујем структуру војске са структуром и хијерархијом Цркве и манастира. Сви смо ми у некој врсти униформе, и сви смо призвани на послушност, да служимо, да се жртвујемо и да исповедамо своју веру и љубав према Богу и ближњем, без обзира на боју униформе. Садашња Војска Србије, на радост многих, поново добија печат Христове војске, без обзира на неприродно дуготрајно удаљавање вере из касарни.

Kолико имате скокова и скачете ли још? Неке Ваше колеге у СПЦ су и даље активне.

– Још пре војног рока донео сам одлуку о свом монашком животном избору и одласку у манастир одмах по завршеној обавези. То ме је определило да нисам имао више скокова након редовног служења. Овом приликом желео бих да изразим и личну благодарност припадницима и ветеранима бригаде за посвећеност у родољубивом и хришћанском патриотизму, а који се, уз све друге похвалне активности, сећају свих оних који су животом посведочили своју љубав и храброст.

Дијаспора обнавља светиње

Српска дијаспора, посебно дијаспора источне Србије је кроз бројне примере доказала и своју хуманост, али и посвећеност вери. У ком сегменту се та сарадња може унапредити?

– Поједини манастири у нашој Епархији, нарочито Буково, Вратна и Манастирица, као и парохије у неготинском и кључком намесништву већ имају добру сарадњу са дијаспором. То се лако види по великој обнови и унапређењу храмова, конака, парохијских и светосавских домова, по новим живописима у многим сеоским црквама и општем уређењу и опремљености свим богослужбеним потребама. Ово људи примећују с поштовањем и задовољством, те радо изнова дарују своје светиње, а тиме побуђују и своје ближње на слична доброчинства. Унапређење сарадње свакако би могло да буде на пољу чешће и организоване комуникације и узајамним посетама између организација и друштава у дијаспори с манастирима и црквеним општинама Епархије тимочке.

Љубав према фотографији

Позната је Ваша љубав према фотографији. Шта користите од опреме и шта највише волите да сликате?

– Kористим Никон систем. Иако највише волим да фотографишем монашки и црквени живот уопште, од избора за епископа део слободног времена волим да проводим у природи, па се тиме и моје фотографско ангажовање више усмерило на природу и птице нарочито, као мала и небеска Божја створења.

Епископ тимочки се одазвао молби да нашим читаоцима представи неке од својих уметничких радова. Више ових фотографија можете видети у вести Ексклузивно: Овако фотка владика Иларион!

Винарија у Букову

Дугогодишњи сте игуман манастира Буково које је овенчано с више међународних винских награда. Kоји су планови?

– Морам да нагласим да је тек у периоду мог одласком с места игумана Букова, манастир почео да добија и престижна међународна признања, као и усмене похвале веома стручних људи из света винарства. Ово највише сведочи о томе да је садашњи игуман Букова, архимандрит Kозма са братијом посвећенији винарству, као и то да су буковски виногради сада ушли у зрелост, те се могу и надаље очекивати добри резултати и квалитетно вино. Без обзира на веома актуелну винарску и винску причу, наш први и основни план је монашки живот у свој његовој благодатној пуноћи и озбиљности, а у оквиру монашких послушања долази и винарија.

Признање медицинским радницима

Kаква је ситуација у Вашој Eпархији с обзиром на то да се на самом почетку велики број дијаспораца вратио?

– Лично нисам стекао непосредни утисак, нити су до мене дошле информације од надлежног свештенства да је велики број наших људи из дијаспоре дошао у Србију пре или за време ванредног стања које смо имали у пролеће. Мислим да су се вратили они који нису имали решен статус боравка у иностранству, а то је ипак мали број према укупној дијаспори, која је до ове године радосно долазила у завичај и давала увек нову, а преко потребну животну енергију, од које су многи успевали да одрже и издрже своје породице у Тимочкој епархији. Kако тога ове године није било, бојим се да нам тек предстоји тежак и неизвестан период и зима. У односу на појаву вируса, без обзира на који начин се појавио у нашим крајевима, надлежне институције здравства и локалних самоуправа су давале свој максимум у оквирима својих тренутних могућности, како у ангажовању кадрова, тако и у оквирима својих техничких капацитета. Свакако, постали су видљиви многи проблеми и недостаци на свим нивоима и сферама, али то постаје видљиво тек кад дође до одређене ванредне ситуације, без обзира на примарни импулс и о којој се сфери друштва ради.

Фестивал хришћанске културе

У септембру се под покровитељством Ваше епархије традиционално одвија Фестивал хришћанске културе. Да ли ће пандемија ЦОВИД-19 пореметити те планове?

– Ове године би требало да се одржи Пети фестивал хришћанске културе, што је за све нас веома важан мали јубилеј. Због многих неизвесности путовања, датум Фестивала још није одређен, што значи да се пандемија већ негативно одразила и на ово наше ангажовање. Међутим, наша је намера да Фестивал одржимо по сваку цену, па макар и у најмањем обиму, на тада могућ и безбедан начин, а о садржају и термину ће јавност бити благовремено обавештена преко медија, сајтова и друштвених мрежа.

Мисионарски центар Гостопримница

Шта је суштина Гостопримнице, Мисионарског центра Епархије тимочке ?

– Суштина Гостопримнице је дата у њеном пуном називу: Духовно-мисионарски и културни центар Епархије тимочке. Ово је трећа година како Гостопримница функционише и, уколико изузмемо ову годину због ванредног стања и ограничења, имали смо сваке године више од двадесет догађаја и дешавања која су имала за циљ, директно или индиректно, промоцију хришћанских идеала и вредности. Осим тога, Гостопримница је и седиште Златног витеза за Тимочку епархију, институције која се у Русији налази под директним покровитељством руског председника и патријарха. На локалном плану, Гостопримница се показује у потпуности као успешан и ненаметљив мисионарски центар, где је знатан број посетилаца још увек ван активног литургијског живота, али сматрамо да препознају вредности с којима се сусрећу и ангажовање које је очигледно, те да ће и они у своје време, по промислу Божјем, постати активни чланови Цркве.

Интервју је преузет са портала Vesti online.