Осврт на II ФЕСТИВАЛ ХРИШЋАНСКЕ КУЛТУРЕ

Мало је светионика у овом граду, или боље речено, њихово светло остало је скривено у годинама иза нас, усред обиља простаклука, неподопштина, марифетлука, некултуре и обести самозваних господара наших живота. Заправо, сви наши брендови, Гамзиград, „Дани Зорана Радмиловића“, Гитаријада, Ликовна колонија итд. последњих су година засењени недостатком културне стратегије и егзистенцијалним бригама. Преживљава се некако, нарочито у култури, и за велика прегнућа у том погледу једноставно нико не показује интерес.

Без намере да атеисте уверавам у супротно и овим текстом покрштавам невернике, а све са циљем да поздравим идеју која је успешно спроведена у дело, септембра 2017. године, у граду у којем живим, II Фестивал хришћанске културе за мене је догађај без премца у Тимочкој крајини ове године. Много већи градови имали би проблем да у оквиру веома амбициозног програма сместе све учеснике овогодишњег Фестивала. Овде их нећу таксативно наводити, нити посебно апострофирати оне на чијим сам програмима био, већ само потврдити квалитет понуђених програма и изразити сопствену захвалност на музици, филмовима, речима, сликама, емоцијама, а нарочито на – смислу. Да, смисао је реч која мени обједињава све ове програме, можда још више него она која се непосредно намеће, а то је свакако вера.

Естрадна доминација, доминантна матрица једног наопаког система, пројектованог са циљем да људе удаљи од промишљања, од оног божанског у нама, од духовног, уступила је место разговору, предавањима, музици, изложбама, промоцијама књига, документарним филмовима… Говорило се о цивилизацији која саму себе истребљује и агендама које се спроводе од стране моћника, о историјским неправдама и смерницама које су постављене од стране оних који су себе прогласили боговима, укидајући религију… Причало се о мучеништву и мученицима из угла историчара уметности. Социолози су нам причали где смо, као друштво, запели. Хорови и музичари уверили нас у божанску снагу музике, документаристи су у нама побудили танане жице емоција, сведочећи о универзалном језику вере и искупљења. Фестивал је понудио веома разноврстан програм, који је у себи спојио намеру организатора да, у оквиру свог основног дискурса, хришћанске религије, проговори о актуелном тренутку цивилизације, о стању овога друштва, а можда још и више о нашем духовном осиромашењу, које је можда и израженије од материјалног.

Заиста, под утиском филмова који завршавају овај Фестивал, уз велику захвалност Његовом Преосвештенству Владики тимочком Илариону, чија је енергија, несумњиво, била главни замајац читавог пројекта, желим да верујем да ће ова потрага за вером, смислом, истином и правдом трајати све док се неуко стадо и његови световни пастири не обоже, али не речима, већ делима, градећи неко боље, савршеније и хуманије друштво, друштво по мери човека и његовог Творца.

Иван Потић