Свети човек Христа Богочовека, преподобни подвижник и праведник Божји, Архијереј цркве Христове и савршени монах. Облагодаћени богослов и боговидац, богомудри устројитељ Свете Литургије и свег богослужења црквеног. Апостолски уредитељ Богом даног канонског поретка у цркви и њене саборне организације. Непоколебиви борац за веру Православну и чувар догмата, снисходљиви пастир и обратитељ заблуделих оваца Христових.  (преподобни Јустин ћелијски)

Свети Василије Велики (Βασίλειος ο Μέγας), богоносни светитељ и велики учитељ цркве Христове, рођен је 330. године у Кесарији Кападокијској у честитој и изразито побожној породици која је изродила многе светитеље. Овај Велики угодник Божји и украс Цркве припада генијалној плејади такозваних Кападокијаца, или Великим Кападокијском Оцима који су делали и богословствовали у четврту веку. Велики утицај на младог Василија имала је његова бака света Макрина која је била духовно чадо Светог Григорија чудотворца. У седмој години његови благочестиви родитељи уписују га у школу где је он  показао велики успех, јер у току пет година без тешкоћа изучи философију. Вођен љубављу према науци он напушта своју отаџбину и одлази у Атину, која у то време била мајка целокупне јелинске мудрости. Ту изабра себи за учитеља славног Евула; поред њега и друге учитеље: Химерија и Проересија. Свети Василије испуњен благодаћу Духа Светога био је дубоки мудрац, зналац и световне философије и световног знања. Након школовања светитељ се враћа у своју отаџбину где прима Свету тајну Крштења, а касније у Антиохији  руком архиепископа Мелетија би хиротонисан за ђакона.  Свети Василије ревносно и успешно води лађу Цркве Божије. Свога рођеног брата Петра хиротонисао је за презвитера, а по сведочанствима презвитер Петар би касније постављен за епископа у граду Севастији.

Свети Василије Велики као теолог Цркве

Свети Василије Велики будући уман и Духоносан човек, имао је превелики значај за богословску мисао Цркве, а Његов значај у богословљу, кроз његова дела која нам је оставио ни данас не јењава. У богословљу цркве учинио је велики допринос, посебно у тумачењу Богооткривене истине о Светој Тројици, и у победи над јеретицима, посебно над аријанцима. Целокупно своје учење он је темељио на освештаном предању цркве, које представља неразрушиви темељ саме цркве. Користио је и своје богато философско знање. Философију је користио еклектички, стваралачки, преображавајући античке појмове, крстећи их водом живог Црквеног искуства, проширујући на тај начин категорије људског разума и доводећи их до сопственог превазилажења. Као теолог себе је у богословље цркве уградио и кроз своје учење о Богу. Наиме, он веома кратко и концизно формулише учење о Богу: једна природа – три Ипостаси (μία φύσις, τρεις ύποδτάσεις). Три божанске Ипостаси  (Личности) јесу Отац, Син и Дух Свети. Они су равни по божанству и заједничка им је божанска природа, божански живот и природне енергије којима се  пројављују у свету. Личност Бога Оца је „Почетак“, „Узрок“ и „Извор“ божанства Сина и Духа. „Бог је један јер је Он и Отац“, поучава свети Василије. Он је центар и свеза јединства божанских Ипостаси. Кроз то јединство у Оцу држи се и јединство све Тројице у једној, недељивој божанској суштини. Бога познајемо у Његовим јављањима свету, а суштина Његова увек остаје недоступна и непозната. Свети Василије Велики аутор је многобројних делâ, међу којима  издвајамо најважнија:

  • Против Евномија, у пет књига, од којих су само прве три Василијеве.
  • Ο Светом Духу, у 30 поглавља.
  • Морална правила, збирка од 80 правила или краћих упустава намењених свим хришћанима.
  • Монашка правила, у две књиге: прва под насловом Велика правила, са 55 поглавља, и говори ο општим начелима монашког живота у општежићу и друга – Мала правила, којих има 313.
  • Света Литургија која носи његово име.
  • Омилије на шестоднев.
  • Омилије на Псалме.

Допринос Светог Василија Великог не огледа се само у богословљу цркве, слободно можемо рећи да оно прожима све аспекте црквеног постојања. Он је себе уградио у аскетској мисли што нам потврђују његова монашка правила. Свети Василије је уз помоћ Светог Григорија богослова саставио један зборник Оригеновог учења, који је познат под називом добротољубље. Слободно можемо рећи да његова Света Литургија представља и његово највеће и најзначајније дело. Кроз текст своје Литургије, конкретно кроз анафору, он претаче молитву са својим догматским учењем, те тако срж анафоре Светог Василија Великог и јесте његова догматска мисао.

Свети Василије Велики као изврсни литург

На неколико места у житију Светог Василија Великог наглашава се његова љубав према богослужењу која се огледа у потпуном предавању целог бића за време савршавања Свете Литургије: „блажени Василије мољаше Бога да му подари благодати, мудрости и разума, како би својим властитим речима могао савршавати бескрвну службу, и да сиђе на њега Дух Свети. А после шест дана би као изван себе; у седми дан сиђе на њега Свети Дух и он поче литургисати, и приношаше сваки дан бескрвну жртву. После неког времена он поче с вером и многом молитвом писати својом руком тајне свете службе. И те ноћи јави му се у виђењу сâм Господ са Апостолима, творећи предложење хлеба и чаше на светом жртвенику; и подигавши Василија рече му: „По молби твојој нека се уста твоја испуне хвале, да би својим властитим речима приносио бескрвну жртву.“ – А он уста дршћући, и не беше у стању да очима гледа у пресветлу појаву Господњу.

После тог виђења он отиде у храм, и пришавши светом олтару, поче уједно и говорити и писати грчки на хартији ово: „Нека се испуне уста моја хвале, да бих певао славу твоју“; „Господе Боже наш, Ти си нас створио и увео у овај живот“, – и остале молитве свете литургије. По завршетку молитве подиже хлеб, молећи се усрдно и говорећи: „Чуј, Господе Исусе Христе Боже наш, из светог станишта свог и са престола славе царства свог, и дођи да нас осветиш Ти, који са Оцем седиш горе, и који си овде не-видљиво с нама; и удостоји нас да нам својом моћном руком предаш пречисто тело своје и пречасну крв, а преко нас и свима људима“. Док је светитељ ово вршио, Евул и најстарији клирици видеше где велика небеска светлост обасјава олтар и светитеља, и како неки пресветли људи у белим хаљинама окружавају великог архијереја. Видевши то, запрепастише се, и падоше лицем на земљу ронећи сузе и хвалећи Бога. У те дане Василије Велики дозва златара и наручи му да од чистога злата направи голуба, као ознаку голуба што се јавио на Јордану, за чување Божанских Тајни. И намести га над светим престолом. (из житија светог Василија Великог)

Његова љубав и предавање целога себе једином истинском свештенослужитељу и савршитељу узвишеног тајнодејства, Господу нашем Исусу Христу Великом Архијереју (μεγάλη ιεράρχες), огледала се кроз виђења и знаке које је доживљавао и опитно виђао током служења Свете Евхаристије. У његовом житију се то представља као посебна благодат која му је дарована од Бога: „када је за време свете литургије уздизао свете Дарове, распознавао је благодат Светога Духа где долази по овоме знамењу: златни голуб, који је са Божанским Даровима висио над светим престолом, покретан Божјом силом три пута се затресао. А када је једном блажени служио и узносио свете Дарове, уобичајеног знамења на голубу не би да својим трикратним тресењем означи силазак Светога Духа. Помисливши шта би то могло бити, Василије виде једнога од ђакона који држаху рипиде где намигује на неку жену која је стајала пред олтаром. Он нареди ђакону том да се удаљи од светога престола, и наложи му седмодневну епитимију: да пости и да се моли, и да без спавања проводи у молитви читаве ноћи, и да од онога што има дели сиромасима. – И од тога времена нареди свети Василије да завесе буду пред олтаром и преграда због жена, да се не би која дрзнула ући у олтар за време свете службе. А дрзне ли се која, да се отера из цркве и да се одлучи од светог Причешћа. (из житија светог Василија Великог)

Литругија Светог Василија Великог. У најранија времена литургијске молитве састављане су по непосредном надахнућу Духа Светога, као и богопросвећеном знању епископâ и других црквених старешинâ. Постепено установљен је мање више одређен чин. Тај чин, који је чуван у Кесаријској Цркви, свети Василије Велики је прегледао и изложио писмено, саставивши при томе низ својих молитава, које свакако одговарају апостолском предању и најстаријој литургијској пракси. Сходно томе, Литургија светог Василија Великог припада овом великом васељенском учитељу и светитељу пре свега по својој стилској формулацији, иако су све њене најважније речи и изрази били пренети из најстаријих апостолских Литургијâ светог апостола Јакова, брата Божијег, и светог Еванђелиста Марка.[1] Анафора Литургије светог Василија Великог одликује се догматском дубином, надахнутошћу и узвишеношћу созерцања, а заступничка својом задивљујућом свеобухватношћу која се најбоље огледа у помињању свих потребитих којима је потребна милост и помоћ Божја. Текст ове Литургије предстваља својеврсно уметничко дело, ако можемо тако рећи, будући да одише посебним стилом и свеобухватношћу које се огледа не само у сједињењу богословља и молитавâ, већ и у молитвеној бризи за васцелу творевину која се најбоље може уочити у ходатајсветоној (заступничкој) молитви.

Литургија Светог Василија Великог служи се десет пута у години: на Бадњи дан; на дан празновања Светог Василија Великог; на Крстовдан уочи Богојављења; прве, друге, треће, четврте и пете недеље Свете Четрдесетнице; на Велики четвртак и на Велику суботу. Ако Божић или Богојављење падну у недељу или понедељак на Бадњи дан и на Крстовдан служи се Литургија Светог Јована Златоустог, а на сâм празник Литургија Светог Василија Великог.

Богослужење празника Светог Василија Великог

По свој Земљи рашири се глас твој, јер је примила реч твоју, којом си је божански научио. Природу ствари си објаснио, људске обичаје украсио, царско свештенство, свети оче Василије, моли Христа Бога да спасе душе наше. (тропар)

Преподобни Јустин ћелијски у једној од својих омилија на празник Св. Василија Великог о овом дивном Христоносцу вели: „Данас прослављамо Светог Василија Великог, чудесног Богоносца и Христоносца, човек који је васцелог Господа Христа сместио у своју чедну душу. У једној дивној стихири пева се да је он светим животом својим уселио у душу своју Господа Христа и тако постао богоносни Еванђелист, тако постао богомудри философ, тако постао духоносни Епископ-владика и чудесни, чудотворни монах. И он је човек, и он је од тела, од меса и костију, од крви, као и ми, али ето подвизима својим он је себе уздигао до анђелских висина, испунио себе Господом Христом, васцелом пуноћом Божанском.ˮ Служба празника Светог Василија Великог сједињена је са службом празника Обрезања Господњег која је доста млађа, али будући да је Обрезање Господњи празник самим тим служба Обрезања, иако млађа, има предност. У служби ова два молитвена спомена видимо да је спомен на Обрезање Господње доста скромнији јер га свега седам химнографских текстова велича. Службу Светом Василију Великом саставили су многи знаменити химнографи: Анатолије, саставио славу на Господи возвах; Св. Герман Патријарх цариградски, једну стихиру на литији; Лав мудри, једну литијску и једну стиховњу стихиру; док је знаменити Св. Јован Дамаскин, саставио  канон светом. Ова служба кроз целокупну химниграфију Светог Василија Великог прославља и велича као великог учитеља цркве и борца за одбрану светих догмата. Занимљиво је да су у служби садржане стихире које у себи садрже и спомен Обрезања Господњег и спомен на Светог Василија Великог, један од таквих примера је слава на стиховње: „Телесно Обрезање Богочовечног Логоса и успомену Василија Великог величајући, поштујемо Пресвету Богородицуˮ Још један пример зеједничког величања јесте и кондак Обрезања Господњег: „Господ свих трпи обрезање и људска сагрешења, као Добар, обрезује. Данас даје спасење свету. Радује се међу небеским силама Творчев јерарх, светлоносни Василије Христов, познавалац божанских тајни.ˮ

Показао си се као непоколебљив темељ Цркве, дајући свима људима постојану моћ, утврђујући је твојим заповестима, од Бога јављени Свети Василије. (кондак)

Бранислав Илић, теолог

[1] Архиепископ  Аверкије (Таушев), Литургика, Образ Светачки,  Београд, 2007.