По благодати Божијој, у име Господа нашег Исуса Христа, ми смо се састали заједно, стављајући пред себе исти циљ благочастивог живота: ви из очигледне тежње да научите нешто од онога што је неопходно за спасење, а ја стога што имам дужност да објављујем праведне судове Божије, будући да се ноћу и дању сећам апостолских речи: Три године дан и ноћ не престајах поучавати са сузама свакога од вас (Дап.20,31). Осим тога, ово време је врло погодно, док место пружа пуну тишину и заклоњеност од сваког спољашњег шума. Помолимо се, дакле, скупа једни за друге, тј. да ја на време дајем оброк (Лк.12,42) својим саслужитељима, а ви да примите поуку као добра земља, те да донесете савршен и многострук род у правди, као што је написано (Мт.13,23).

Стога вас, дакле, молим љубављу Господа нашег Исуса Христа, који даде себе за нас (Тит.2,14), да се најзад побринемо за душе своје: ожалостимо се због испразности претходног живота, почнимо да се подвизавамо за будући [живот] у славу Бога и Његовог Христа и Светога Духа, коме се клањамо. Напустимо лењост и раслабљеност, како не бисмо, због нерада изгубивши садашње и почетак дела одлажући за сутра и за наредне дане, и кад нас Онај који тражи душе наше нађе празне од добрих дела, били лишени радости брачне ложнице и узалуд и бескорисно плакали, јадикујући због зло проведеног времена живота, премда већ више ништа неће помоћи онима који се раскајавају. Сад је најпогодније време, говори апостол, сад је дан спасења (2.Кор.6,2). Овај век је век покајања, а онај – награде; овај делања, а онај – уздарја; овај трпљења, а онај – утехе. Сада је Бог помагач онима који се обраћају од злог пута, а онда ће бити страшан и неумољив истраживач људских дела, речи и помисли. Сада се користимо Његовим дуготрпљењем, а онда ћемо познати правосуђе: једни ће устати на вечне муке, а други за вечни живот, и свако ће примити по делима својим. Докле ћемо одлагати послушност Христу, који нас позива у своје небеско Царство? Зар се нећемо отрезнити? Зар се нећвмо окренути од обичног живота ка јеванђелској строгости? Зар нећемо држати пред очима онај Страшни и славни дан Господњи, у који ће они који се по делима својим приближавају десној страни Господа примити Царство небеско, док ће оне који су због недостатка добрих дела одбачени на леву страну сакрити огњена геена и вечна тама. Јер, речено је: Онде ће бити плач и шкргут зуба (Мт.25,30).

Ми, додуше, велимо, да желимо небеско Царство, али се не бринемо о ономе чиме бисмо га могли задобити. Не трудећи се око заповести Господњих, ми по сујети свога ума држимо да ћемо добити исте почасти као и они који су се греху противили до смрти. Ко је икад, седећи или спавајући код куће у време сејања, кад настане жетва наручје напунио сноповима? Ко ли је набрао грожђа са чокота који није сам узнеговао. Род имају они који се труде, а почасти и венци припадају победницима. Ко би икад дао венац оном ко се није ни показао пред противником, када, по апостолу (2.Тим.2,5), не треба само победити, него и борити се по правилу, тј. не пропустити ни најмање од оног што је прописано. Јер, речено је: Благо слузи ономе које га господар његов, дошавши, нађе, да чини тако (Лк.12,43), и: Ако си принео право, а ниси право поделио, згрешио си (Пост.4,7).

Чим помислимо да смо извршили неку од заповести (не могу да кажем да смо је заиста извршили, будући да су по здравом схватању Писма све везане једна за другу, тако да се при нарушавању једне свакако нарушавају и све остале), ми више не очекујемо гнев за оне које смо занемарили, него само почасти за ону коју смо наводно испунили. Онај коме је поверено десет таланата и који утаји један или два, а остале врати, неће се сматрати поштеним што је вратио већи део, већ ће се назвати увредљивцем и грамжљивим због мањег дела који је проневерио. И шта говорим: „Проневерио“. Та, и онај коме је поверен један таланат, и који је потом вратио све што је примио, беше осуђен стога што није ништа додао ономе што је примио. Онај ко је десет година поштовао оца, па му је онда задао само један ударац, не сматра се добротвором, него се осуђује као оцеубица. Идите, вели Господ, и научите све народе… учећи их да све држе што сам вам заповедио, а не да једно држе, а друго занемарују (Мт.28,19-28). И апостол пише слично томе: Никако ни у чему не дајући спотицање, да се служба не куди, него се у свему покажите као слуге Божије (2.Кор.6,3-4). Јер, кад нам не би све било потребно ради спасења, све заповести не би ни биле записане, нити би било заповеђено да се све морају држати.

Каква ми корист од других успеха ако ћу бити крив паклу огњеном када брата назовем будалом (Мт.5,22)? Каква је корист [човеку] што је слободан од многих, ако га један држи у ропству? Јер, речено је: Који чини грех роб је греху(Јн.8,34). Каква је корист [човеку] који се избавио од многих страдања, ако му је тело повређено једном мучном болешћу? „Према томе, рећи ће неко, многим Хришћанима, који не држе све заповести, не вреди ништа што држе само неке од њих“. Овде је добро сетити се блаженога Петра коме је, после толиких успеха и толиких ублажавања, само због једне речи било речено: Ако те не оперем, немаш удела са мном (Јн.13,8). Да и не говоримо да та једна реч није пројављивала лењост и немарност, већ поштовање и побожност.

Уосталом, рећи ће други: „Написано је: Свако који призове име Господње спашће се (Јоиљ 2,32), тј. за спасење је довољно да [човек] само призове име Господње“. Међутим, нека и он чује шта вели апостол: Како ће призвати Онога у кога не повероваше (Рим.10,14). А ако не верујеш, почуј Господа који вели: Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско; но који твори вољу Оца мога који је на небесима (Мт.7,21). Узалудан је труд чак и ономе који врши вољу Господњу, премда не онако како Бог хоће, нити из осећања љубави према Њему. Сам Господ наш Исус Христос о њима говори: Они све чине да их виде људи. Заиста вам кажем: Примили су плату своју (Мт.6,5).

Отуда је апостол Павле научен да каже: И ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи (1.Кор.13,3).

Укратко, ја примећујем три различита расположења у којима је неизбежна послушност: ми се од зла уклањамо стога што се бојимо казне (стање роба); ми идемо за обећањима награде и испуњавамо оно што је наложено ради сопствене користи (стање најамника); ми [чинимо добро] ради самог добра и из љубави према Ономе који нам је дао закон, радујући се што смо се удостојили да служимо тако славном и благом Богу (стање сина).

Онај ко из страха буде испуњавао заповести, непрестано се бојећи казне за лењост, неће једно од наложенога чинити, а друго пренебрегавати, него ће сматрати да је казна за непослушност подједнако страшна. И премда се ублажава онај ко се боји свега ради побожности (Прич.28,14), ипак тврдо стоји у истини и онај ко може рећи: Свагда видим пред собом Господа, јер ми је с десне стране да не посрнем (Пс.15,8). Јер, он неће да изгуби из вида ништа од оног што је неопходно. Осим тога, [речено је]: Благо човеку који се боји Господа. Зашто? Зато што силно љуби Његове заповести (Пс.111,1). Онима који се боје, пак, није својствено да пропуштају нешто од онога што је заповеђено, или да га испуњавају немарно.
Ни најамник, пак, неће усхтети да преступи нешто од оног што је наложено. Јер, како ће примити плату за рад у винограду уколико није извршио све што је наређено? Уколико пропусти само нешто од онога што је потребно, он ће учинити да виноград за господара постане бескористан. И ко би дао плату ономе ко је крив за штету?

Трећи случај представља службу из љубави. Који ће син, имајући циљ да угоди оцу и радујући га у већим стварима, усхтети да га у мањим ожалости, нарочито ако се сећа апостола који вели: И не жалостите Светога Духа Божијега, којим сте запечаћени(Еф.4,30).

Где, пак, они који преступају већину заповести хоће да буду увршћени? Они не служе Богу као Оцу, не повинују му се као Ономе који је дао велика обећања, нити му се покоравају као Господу. Јер, Он говори: Ако сам Отац, где је слава моја? Ако сам Господ, где је страх мој (Мал.1,6). Као што човек који се боји Господа силно љуби Његове заповести (Пс.111,1), тако се и преступањем закона вређа Бог (Рим.2,23).
Претпостављајући сластољубиви живот животу по заповестима, како можемо очекивати блаженство, живљење са светима и радост са анђелима пред лицем Христовим? Слична маштања својствена су само дечијем уму. Како ћу бити с Јовом, када ни најобичније незгоде нисам примао са благодарношћу? Како ћу бити са Давидом, када са непријатељем нисам био великодушан? Како ћу бити са Данилом, када Бога нисам искао са непрекидним уздржањем и неуспављивом молитвом? Како ћу бити са светитељима, када нисам ишао њиховим трагом? Који ће подвигоположник бити толико нерасудљив да удостоји истих венаца и победника и онога који није ступио у подвиг? Који је војвода раздавао једнаке делове плена победницима и онима који се нису ни појавили у боју?

Бог је благ, али и праведан. Праведноме је, пак, својствено да даје по заслузи, као што је написано: Ублажи, Господе, добре и праве срцем. А оне који се уклањају на криве путеве, отераће Господ са онима који чине безакоње (Пс. 124,4-5). Он је милостив, али и Судија. Јер, речено је: Господ воли милостињу и суд (Пс.32,5). Стога и каже: Милост и суд ћу ти певати, Господе (Пс. 100,1). А ми смо научили на којима је милост, будући да је речено: Блажени милостиви, јер ће бити помиловани (Мт.5,7). Видиш ли како Он са расуђивањем употребљава милост. Он не милује без расуђивања, нити суди без милости. Јер, Господ је милостив и праведан (Пс. 114,5). Стога немојмо познавати само (једну) половину Бога, окрећући Његово човекољубље у повод за лењост. Грмљавина и муње постоје стога да доброта не би била презрена. Онај ко заповеда сунцу да обасјава, кажњава и слепоћом. Онај ко даје кишу, сипа и огањ. Једно показује благост, а друго строгост. Ради једнога волимо, а ради другога се бојмо, да и нама не буде речено: Или презиреш богатство доброте Његове и кротости и дуготрпљења, не знајући да те доброта Божија на покајање води? Него својом упорношћу и непокајаним срцем сабираш себи гнев за дан гнева (Рим.2,4-5).

Према томе, пошто спасење није могуће без дела која одговарају заповестима Божијим, и пошто није безопасно занемаривати нешто од наложенога (наиме, страшно је превазношење – поставити себе судијом Законодавца, те једне Његове законе бирати, а друге одбацивати), ми, подвижници благочашћа, који смо претпоставили безмолван и безметежан живот (који потпомаже чување јеванђелских одредаба) уложимо заједничку бригу и расуђивање како нам не би промакло ништа од онога што нам је наложено. Јер, ако Божији човек треба да буде савршен, као што је написано (2.Тим.З,17) и као што је показало слово које је изложено раније, преко је потребно да, посредством свих заповести, достигне до мере раста пуноте Христове (Еф.4,13). Јер, и по Божанственом закону, животиња са маном се не прима за жртву Богу, чак и ако је чиста. Оно у чему је свако неискусан, нека предложи на заједничко разматрање. Јер, при трудољубивом разматрању многих лакше ће се наћи оно што је сакривено, будући да Бог, по обећању Господа нашег Исуса Христа, даје да нађемо оно што тражимо по учењу и подсећању Светога Духа (Јн,14,26).

Мени обавеза налаже [да проповедам], и тешко мени ако не проповедам Јеванђеље (1.Кор.9,16). Тако је и за вас опасно уколико се олењите да испитујете, или уколико без напора и неодлучно приступите извршавању и испуњавању на делу онога што вам је предано. Стога Господ говори: Реч коју ја говорих, она ће му судити у последњи Дан (Јн. 12,48), и: Слуга који је знао вољу господара свога и није приправио нити учинио по вољи његовој, биће много бијен, а који није знао, па је заслужио батине, биће мало бијен (Лк.12, 47). Помолимо се, дакле, да и мени управљање речју буде беспрекорно, и да вама учење буде плодоносно. Знајући да ће речи богонадахнутог Писма стајати пред нама на Суду Христовом (будући да је речено: Изобличићу те и метнућу пред очи твоје грехе твоје – Пс.49,21), пазимо трезвоумно на оно што се износи и са усрдношћу пожуримо да у дело приведемо Божанствене поуке, с обзиром да не знамо у који ће дан и час Господ наш доћи.