1

Верска права осуђеника и притвореника – правни оквир и садржаји остваривања, Окружни затвор у Београду, 4. новембар 2014. године

У име Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве скуп је молитвом отворио и благословио Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион. У оквиру пројекта Верска права лишених слободе, који спроводи Хришћански културни центар Др Радован Биговић уз стручну подршку Београдског центра за људска права и Фондације Конрад Аденауер, 4. новембра 2014. годне у Окружном затвору у Београду одржан је трећи округли сто представника свештенослужитеља и запослених у Управи за извршење кривичних санкција.

Циљ округлог стола био је, пре свега, размена искуства зарад већег уважавања свих страна које учествују у раду казненог система. Поред Преосвећеног Епикопа тимочког г. Илариона, присутнима су се у име Управе за извршење кривичних санкција обратили заменик управника координатор Велимир Видић и управник Окружног затвора у Београду Звонко Груловић, који су показали спремност да наставе започети рад и учврсте сарадњу, пошто је, на основу инцијативе која је дошла од стране православног духовника ове установе презвитера Глигорија Марковића, у септембру у овом заводу отворена просторија за верски обред православне вере – капела посвећена Васкрсењу Христовом. Представници Управе позвали су присутне да изнесу своја искуства рада у заводима у Србији како би се приближили евентуални изазови са којима се свештенослужитељи 2суочавају.

На овом скупу протођакон Радомир Ракић вршио је дужност преводиоца.

Правни оквир који регулише остваривање верских права одређен је кроз Закон о извршењу кривичних санкција и Правилника о кућном реду, подсетио је презвитер Глигорије Марковић, наглашавајући да је веома битно да применити  правни оквир са местом службе, јер сваки затвор има своје индивидуалне карактеристике. Кључни проблем је и даље недостатак системског решења, којим ће се избећи да успешност различитих инцијатива зависе од личне воље запослених, при чему се поставља питање прикладности просторије за верски обред која се затворском духовнику ставља на располагање. Поред просторија за верски обред, битно је и да се садржаји који свештенослужитељ нуди систематизују. Општи садржаји, попут  литургијског, библијског и духовног вођства, представљају неподељиву целину духовног старања о лицима лишеним слободе. Још једна битна улога свештенослужитеља у заводима је и увођење шире друштвене заједнице у затвор, чиме се не кидају везе и омогућава боља реинтеграција осуђеника након служења казне. Нужно је да се свештеник у затвору осети као део тима, али и да унесе личну инцијативу, буде редовно присутан и прошири контекст деловања.

Свештенослужитељ мора да буде у контакту са својом парохијом и епархијом како би се заштитио од изолованог служења само у казненом систему, закључио је презвитер Глигорије Марковић.

3Заједничко искуство свих присутних свештенослужитеља јесте  да честе промене руководства завода утичу на одрживост инцијатива које неко време живе, и које понекад могу бити чак и стопиране. Уобичајени ритам посета свештеника затворима је четири пута месечно па наниже, уз изостанак систематски осмишљеник активнпсти и предавања. У затвору у Новом Саду, поред богослужења, постоје и осмишљени разговори два пута месечно. Новина је да се црква у Казнено- поправном заводу у Нишу реновира, те да ће бити отворена 11. новембра. У затвору у Сремској Митровици, који је највећи затвор Републике Србије са око 2000 затворених лица, верске активности се обављају већ неколико година на нивоу који су у расправи, која је уследила, учесници скупа оценили да је минималан према постојећим потребама.

Присутни су имати прилику да чују искуства вишегодишњег помоћника Главног капелана Енглеске и Велса, свештенослужитеља Цркве Енглеске преч. каноника Роберта Пејна, и протојереја Олега Скомороха из Митрополије Санкт Петербурга.
У Уједињеном Краљевсту, казао је преч. Пејн, затворски систем је нераскидиво повезан са духовним старањем, јер је од првих законских решења средином 19. века капеланска служба у затворима била обавезно присутна. Све затворске капелане постаља, запошљава и плаћа затворска служба, но они могу бити постављени једино ако им овлашћење да бискуп или предстојатељ верске заједнице, пред којим су одговорни. Сваки затвор има, сходно закону, тим капелана, који је како екуменски, тако и мултирелигијски, из разлога што затворска служба захтева да састав капелана одражава религијско-конфесионалне затворске предуслове. Делатност капелана подложна је уредби „Вера и пастирско старање о затвореницима“, чији прописи су у складу са препорукама Уједињених нација и Уредбом о европским стандардима за поступање са затвореницима.

Свештеник Руске Православне Цркве (РПЦ), главни капелан Митрополије Петрограда, Олег Скоморох је објаснио да је на самим почецима, након распада СССР-а, Руска Православна Црква имала пред собом изазове ношења са вишедеценијским комунистичким начинима размишљања и посматрања и деловања у друштву које се свакодневно драматично мењало. Свештеници РПЦ су самоиницијативно са благословом надлежних архијереја почели да посећују лица лишена слободе, што је тада наилазило на вишеструке препреке и опирања и опструкције, али је убрзо начињен помак и након преговора државних власти и Цркве уведени су закони који4 су омогућили старање о лицима лишеним слободе. РПЦ је 1997. г.  донела програм о социјалном деловању под називом Социјално учење РПЦ у који је уврстила старање о лицима лишеним слободе. Коначно, 2000. год. потписан је уговор између Руске Федерације и РПЦ који је јасно дефинисао обавезе, стратегију и методологију, као и постављене циљеве. За протеклих 25 година развила је систем старања у који нису укључени само свештеници, већ и лаици, и који обухвата широку друштвену подршку. Данас се у затворима Руске Федерације налази преко 800.000 лица осуђених, углавном због најтежих преступа, разбојништава, убистава и трговине наркотицима, које посећују редовно свештеници РПЦ. Присутно је неколико модела: свештеници који истовремено имају парохије, али редовно током седмице долазе у Установе за извршење кривичних санкција, затим они који допуњују њихово деловање, и они који повремено то чине. Уведен је посебан предмет на богословским школама и факултетима који се бави овом проблематиком, а редовно се два пута годишње одржавају курсеви на којима свештеницима предају најеминентнији познаваоци криминалистике, права, психологије и затворског система уопште. Ученици семинарија и богословских академија обављају своју социјалну праксу у тимовима који се старају о затвореним лицима, и тако затворе постављају у састав целокупног деловања цркве.

На крају су се сви присутни сложили да су овакви сусрети од великог значаја за службу свештенослужитеља у затворима, али и за саму Цркву, државу и друштво у целини.

Преузето са сајта www.spc.rs