Горан М. Јанићијевић
У љубави сабрани у данашњи дан у препуној Саборној цркви Рођења Пресвете Богородице у Зајечару, једнодушни у молитви и радости на светој Литургији као предокусу вечности, одслушали смо садржајну беседу Епископа тимочког г. Илариона у којој су се преплитале теме светлости Васкрсења и мање светле теме свакодневних искушења. Кроз наше мисли, ни потом, док смо седели у Гостопримници, није провејавала свест о томе да наше постојање дефинишу појмови, означени бројним именицама женског рода. И то онима, које реферишу на најузвишеније појмове и појаве. Како се то по себи подразумева, ни сада о томе не би било речи да на наше душе није пала оптужба за дискриминацију жена. И премда се највећи број примедби односи на Његову Светост Патријарха српског г. Порфирија, будући да је у његовом лику и целокупна Црква као Невеста Христова, оптужена за „родну неосетљивост“, неопходно је да се овој теми посветимо аналитички и структурално.
Континуитет ове појаве може се пратити од публиковања Васкршње посланице Светог Архијерејског Сабора из априла 2023. Реакције су изазване искључиво реченицом, коју у целости наводимо: „Апелујемо да се нормира употреба ћириличног писма у јавном простору, као и да се обустави насиље над српским језиком и укину одредбе законȃ који то насиље намећу, нарочито кроз противуставни закон који намеће такозвани родно осетљиви језик иза кога се крије борба против брака и породице као богоустановљених светиња и природних облика човековог личног и саборног живота.“ Пре него што се упустимо у садржај навода неопходно је нагласити да је реч о саборној посланици коју потписују сви архијереји СПЦ и да је упућују „својој духовној деци“, за коју у њеном садржају не постоји ништа спорно. Чињеница да су медији објавили посланицу у целости у неким активистичким круговима схваћена је као „мешање у политику“, тако да је део реакција потекао из пословично антицрквених кругова док је остатак разгневила властита слика у том огледалу. Већ прва реч „апелујемо“ развејава сумње и оптужбе првих док је у односу на другонаведене реч о знатно сложенијој појави. Они су управо задужени да спроведу агенду „џендеризације“ и примене је на нашој деци и то следећим редом:
1. етаблирање „родно сензитивног“ језика;
2. редефиниција појма и феномена породице тј. њена разградња и
3. постављање шире родне платформе како на нивоу изјашњавања (личног осећања са 15 година) тако и неограничене слободе полних трансформација, према, за сада, дефинисаној LGBTIQQ2S+ скали могућности.
Када је језик у питању „родна осетљивост“ представља један, у последње време измишљени појам, као и гомила мушких именица насилно и без емпиријске утемељености претворених у женске. Да је реч о једносмерном процесу, камуфлираним „борбом за права жена“, указује и одсуство покушаја да се спроведе „маскулизација“ именица женског рода нпр. „трудница“ или „породиља“. У том „кривом огледалу“ показује се бесмисао вештачког језика, који „претиче“ живот и искуство. Као што подсмех изазива одредница „говоркиња“ за жену за говорницом исто тако ће појам „тренерка“ уобичајено и првенствено бити схваћен као одевни предмет за тренирање а не као појмовно именовање инструкторке у том процесу. Да не говоримо о „бекињи“ и „центрици“ за спортисткиње које играју на препостављеним позицијама у спортовима са лоптом. Језик је жива материја и не настаје на основу диктата. Бар је тако било.
На тај начин се, поред својеврсног скрнављења језика доспева и до угрожавања достојанства сȃмих жена, све у њиховом интересу и намери да се „заштите“. Не постоји боља илустрација за убедљивост старе изреке: „Пут до пакла поплочан је добрим намерама.“
На деградацији породице активно се ради и никога не треба да изненади како се то збило (?) када се збуде, јер ће то бити и плод наше инертности. Ова „нагазна мина“ није постављена у сȃмој продици већ у школи, јавној и законодавној сфери. „Недељу толерантости“ (читај – хомосексуализма и трансексуализма) у грчким школама, против које су се подигли јерарси Јеладске цркве, 2017. најавио је министар образовања, изјавивши да ће: „Семинари родног идентитета бити обавезни за све грчке ђаке и да њихови родитељи неће имати право да их не пусте на те часове“. У томе се садржи и први корак ограничавања а потом, можда чак и укидања права родитељства. Чињеница да нам свођење појмова „мајка“ и „отац“ на формулације „родитељ 1 и родитељ 2“ (зашто не „родитељка 1 и родитељка 2 или како год (?)“) више не делује тако рогобатно говори у прилог другој – да се полако навикавамо на новонастале околности и да смо усред процеса „кувања жабе“. Некоме ће сутра засметати траиционални називи за родитеље па ћемо дочекати да се мења назив једног књижевног дела (што се већ у свету и догађа) попут приповетке „Први пут са оцем на јутрење“ Лазе Лазаревића. Осим тога, у духу православне вере управо јесте да ови појмови (личности) буду дефинисани кроз аутентичан лични однос: као што Отац рађа Сина у вечности и управо то га ипостасно одређује тако и ми свој идентитет стичемо у заједници са сопственим прецима, потомцима и другим људима, на темељу љубави и то на један конкретан и непоновљиви начин.
Уколико неко мисли да наведена реченица из Посланице САС-а СПЦ представља радикалнију реакцију на наведене пошасти, требало би да прочита Посланицу Митрополита пирејског Серафима по истом питању а у вези са ратификацијом „Истанбулске конвенције“, из које ћемо издвојити тек једну реченицу: „Данас сатана опет подиже главу и дрско прети да уништи све оно што је добро, узвишено, морално, духовно, хришћанско, што је у складу са Јеванђељем и предањем светих отаца, све је што је већ у прошлим епохама и својим трудом изградила Православна Црква“. Све наведене промене, циљеви и идеологија укључени су у тзв. „Истамбулску конвенцију“ (о спречавању насиља над женама) из 2011. коју су потписале све европске државе изузев Русије и Азербејџана. У овом документу спорно место представљају начини на које се дефинишу појмови „род“ и „пол“. Не треба додатно објашњавати да потпис обавезује примену конвенције, чему се 2018. оштро успротивио и Свештени Синод Бугарске Православне Цркве. Тако је ратификација конвенције постала помало спорна нпр. у суседним Хрватској, Мађарској и неким другим државама. Нажалост, наша држава већ је обавила ратификацију „Истанбулске конвенције“.
Митрополит старозагорски Кипријан изјавио је да ова конвенција води у духовну смрт. Документ бугарског Синода показује да су архијереји веома аналитично приступили проблематици, укључујући и проблем са преводом, те озбиљно и одговорно допринели његовом решавању. На крају овог документа, адресираног на бугарски парламент, исписани су следећи редови: „Света очинска дужност Синода Бугарске православне цркве – Бугарске Патријаршије – је да подсети народ Божјм речима из Библије: „Тешко онима који зову зло добрим, а добро – злим, ко сматра таму за светлост и светлост за таму, горко слатким, а слатко горким“ (Исаија 5, 20). Ипак, чини се да је у Грчкој наведена пошаст најдаље доспела, чему се 2017. веома оштро и бурно изјаснила и заједница (20) светогорских манастира. О закону „о слободној промени пола“ који је претходно усвојио грчки парламент, Етолски митрополит Козма, пред парламентарцима, изјаснио се на следећи начин: „Залажете се за нацрт закона који негира Тријединог Саздатеља Бога и представља хулу против Њега. Нови закон је противприродан, он задире у човеков психосоматски идентитет, подстиче разврат и има за задатак да омете човека на његовом путу ка освећењу и обожењу.“ Будући да су неки предложени закони о равноправности са такође проблематичним полно-родним виђењима доспели и до наше скупштинске процедуре још 2021. јасно је да се Православна Црква Христова у целини налази пред једним од већих искушења, те забринутост архијереја, свештенства и верног народа проистиче из слутњи да „језичко питање“ није ни тако наивно нити усамљена појава у позадини „брига за женски род“.
„Спорна“ Патријархова реакција са снимка, начињеног на једном црквеном догађају, о којој се многи изјашњавају, према нашем виђењу, представља вапај услед сагледавања реалитета наведених проблема код нас и широм православног света. У том контексту смишљена је и лукава замка: уколико се опирете „родно осетљивом језику“, не само да сте против дискриминације жена и отежавате њихов положај у савременом друштву него сте одговорни за тзв. „фемицид“, који је, наводно у порасту. Умножавање свеколиког злочинства са потирањем светиње живота, међутим, није ништа друго до болна последица богоборства, којим је утиран пут ка човекомржњи као и растезања граница моралности у савременом свету. Архијереји бугарске цркве предупредили су такве инсинуације, наводећи да њихов државни закон већ предвиђа заштиту свих слојева становништва када је насиље у питању. Није потребно, надамо се, подсећати да се у учењу Цркве сваки атак на светињу живота сматра смртним грехом као и да јеванђеоски позив на саосећајност и жртвовање за друге, укључујући и непријатеље, превазилази узусе било којег данашњег световног схватања емпатије (Мт. 5,39-45; Лк. 6, 27-36).
Поред молитвеног прослављања Светог Јована Богослова, „апостола љубави“ и „јеванђелисте истине“, у данашњи дан пада и свештени спомен Свете Емилије Кесаријске. Ова благочестива жена родила је деветоро деце од којих и петоро светитеља: три сина – Св. Василија Великог, Св. Григорија Ниског, Св. Петра Севастијског и кћери – Свету Макрину и Свету Теозвију. Сведочењем Славе и величине дела Божјих чланови ове благочестиве породице, свако на свој начин, уписали су се у „књигу Живота“. Достојанство човеково, достојанство жена и мушкараца, од Саздатеља свега кроз Постање назначено, потребно је очувати, свако у себи и једни помоћу других, како би се „странице“ књиге ове попуниле и именима оних, који данас „имају уши да чују и очи да виде“, да би се испунила назначена истина Јеванђеља кроз универзалност и свевременост Христових речи: „Јер је отврднуло срце овога народа, и ушима тешко чују, и очима својим зажмурише да како очима не виде, и ушима не чују, и срцем не разумију, и не обрате се да их исцијелим. А благо вашим очима што виде и ушима вашим што чују“ (Мт. 13, 15-16). Поред безгласне молитве у дубини срца и самоћи тела као и заједничке пред приуготовљеним Престолом Божјим у Цркви Његовој остаје нам и јасно сведочење Истине и очување Светиње, свакоме у оквирима и преко сопствених могућности. Без помоћи Божје, свакако, ни наведени проблеми не могу бити превазиђени. Стога се и сада као и свагда у Њега уздамо.
У Зајечару, 21. маја 2023. л. Г.
