Благословом Високопреосвећеног Митрополита тимочког г. Илариона и добротом Преосвећеног Епископа ваљевског г. Исихија у Саборној цркви рођења Пресвете Богородице у Зајечару верни народ Епархије тимочке моћи ће да се поклони моштима Светог владике Николаја Жичког и Охридског.
Мошти светитеља биће три дана изношене верницима на поклоњење и целивање на светим богослужењима почев од свете архијерејске Литургије коју ће служити владика Иларион на Митровдан у петак 8. новембра 2024. са почетком у 8 ч.
Епископ Николај (у свету Никола Велимировић) рођен је 23. децембра 1880. год. у селу Лелић од родитеља Драгомира и Катарине. После основне школе, гимназије у Ваљеву и Богословије у Београду уписао се на Старокатолички богословски факултет у Берну, Швајцарска, где је 1908. одбранио докторску дисертацију Вера у Христово Васкрсење као основна догма апостолске цркве. Идуће године одбранио је дисертацију о Берклију у Женеви. Двадесетог децембра 1909. замонашен је у манастиру Раковица и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха. По жељи Митрополита српског Димитрија, јеромонах Николај проводи извесно време у царској Русији, коју ће доживотно носити у души и са Русима у Југославији и Америци бити у сталној и тесној вези.
Желећи да упозна западни свет о нечувеним страдањима српскога народа за време Првог светског рата, и о праведној борби коју је Србија водила за своје ослобођење, српска влада је одлучила да упути у Енглеску и Америку јеромонаха др Николаја (Велимировића). Осврћући се на своју мисију у Америци у току Првог светског рата, Епископ охридски Николај је пет година доцније писао: „Пре пет година ја сам био у Америци. Тада сам био послат од српске Владе да посетим многобројне југословенске колоније у овој земљи, те да нашем народу објасним значај титанске борбе, коју је водила малена Србија са великом Аустријском царевином. Својим многобројним резолуцијама народ југословенски тада се изјаснио за Србију и њене идеале.“
Пре избора за епископа јеромонах Николај је био суплент Богословије Св. Саве у Београду. Свети Архијерејски Сабор Краљевине Србије изабрао га је за Епископа жичког 1919. год. Већ 1920. год. Епископ Николај по властитој жељи прелази у Охрид. После доношења Устава Српске Православне Цркве (1931) спроводи у дело сједињење епархија охридске и битољске у јединствену Охридско-битољску епархију са седиштем у Битољу. За време свог архипастирствовања у овој Епархији Епископ Николај ствара у манастиру Калиште центар женског монаштва, који ће поред манастира Хопово и Кувеждин бити расадник српског монаштва и попунити многе празне и опустеле, за време Првог светског рата, српске манастире. Охридски пустињак, како је Епископа Николаја назвао један од најумнијих Срба нашега времена, из Охрида, и касније из Битоља, управља у име Српске Православне Цркве целокупним богомољачким покретом.
„Магнетизмом своје личности он је привукао и усмерио латентну религиозност народних маса. И тако је, под његовим утицајем, двадесетих година овога века организован тај верски покрет, превасходно сељачки, који је импресионирао побожношћу и молитвеном ревношћу.“ Богомољачки покрет дао је „само Хиландару двадесетак искушеника и монаха. Од чланова НХЗ створене су монашке матице „у многим нашим манастирима. Захваљујући овом покрету Епископ Николај је обновио монашки живот у запустелим манастирима у Овчару и Каблару.
Поред мисионарских курсева Епископ Николај организовао је саборе хришћанске заједнице „на којима је долазило хиљаде богомољаца из свих крајева и на којима је изузев два случаја увек присуствовао и говорио вођа покрета Епископ Николај. Поред неколико часописа Православне народне хришћанске заједнице објављиване су сваке године књиге и књижице.“ До 1941. године издато је у тој библиотеци преко стотину већих или мањих књига верске садржине.
Три године по смрти Епископа жичког Јефрема, Епископ охридско-битољски Николај изабран је 21. јуна 1936. за Епископа жичког. Након његовог поновног доласка, Жичка епархија је доживела свој духовни препород. Обновљени су многи манастири и подигнути нови парохијски храмови. На сваком кораку осетила се снажна рука Епископа Николаја. „С њим почиње једна нова епоха. Он није привукао Цркви само народне масе него је надахуо и једну духовну елиту (…)“.’“
Епископ Николај је знао да се успне на врх сваке духовне области или књижевног рада кога би се дотакао. У свему и вазда први или међу првима: као беседник и песник не мање него као мисионар, мислилац и пророк.
Владика Николај је обновио српско црквено беседништво и сам је био највећи беседник у историји Српске цркве.“ Његова дела, до сада сабрана, „износе тринаест томова, мисионарски рад владике Николаја био је по обиму огроман, а по садржају свестран и може се само поредити са делатношћу светог Саве. У својству мисионара Српске цркве, путовао је између два Светска рата на Запад, првенствено у Енглеску и Америку, но и у околне балканске земље, у Цариград, али највише у Грчку, где је редовно посећивао Свету Гору и залагао се за обнову хиландарског општежића. Учествовао је на бројним међународним и међуцрквеним састанцима, јер се интересовао за екуменизам и спријатељио с представницима англиканске и епископалне цркве. Сарађивао је 1930. на предсаборној конференцији православних цркава, одржаној у светогорском манастиру Ватопеду. У земљи се залагао за рестаурацију старих цркава, манастира и других споменика. Одликовао се такође својом хуманитарном акцијом, подизао дечје домове и хранилишта, од Битоља па до Чачка, Горњег Милановца, Краљева и Крагујевца .“
Приликом конкордатске борбе, 1937, Епископ Николај је устао у заштиту животних интереса Српске Православне Цркве живом и писаном речју, а онда је дошао рат. Одмах после немачке окупације Епископ Николај је интерниран у манастир Љубостиња, да би касније био премештен у манастир Војловица. Овде је био заточен заједно са Патријархом српским Гаврилом. Из Војловице Немци су их 14. септембра 1944. одвели у логор Дахау. Ослободили су их Американци када су ушли у Кицбил 8. маја 1945.“ После свога ослобођења Епископ Николај се није вратио у комунистичку Југославију. Извесно време је живео у Енглеској, а затим се преселио у Америку. „У Америци је до последњег даха наставио мисионарску активност. Поред многих беседа и књига написаних у емиграцији, радио је као професор православних богословија. Предавао је у српској Богословији Св. Саве у Либертивилу, али је највише живео у руској средини, као предавач у Академији Св. Владимира у Њујорку, Богословији Св. Тројице у Џорданвилу, Св. Тихона у Саут Канану (Пенсилванија, где је и умро 5. (18) марта 1956. Био је сахрањен покрај српског манастира Св. Саве у Либертивилу“, а 1991. године пренет је у свој родни Лелић.
Тропар, глас 8.
Златоусти проповедниче Васкрслога Христа путовођо рода српског крстоносног у векове, распревана лиро Духа Светога, поносе и љубави монаха, радовање и похвало свештеника, учитељу покајања, свенародни владико, человођо богомољне војске Христове, Свети Николаје српски и свеправославни, са свима светима небеске Србије моли Јединог Човекољубца: да подари мир и слогу роду нашему.
Кондак, глас 3.
Родио се јеси у Лелићу српском, архипастир био у Охриду Светонаумском, на престолу Светог Саве у Жичи си столовао, народ Божји Јеванђељем учио и просветио, за Христа и страдање у Дахау претрпео; тога ради прослави Те, Светитељу, Николаје Нови Богоугодниче!
Житије Светог владике Николаја преузето је са
Интернет презентације Епархије ваљевске
