Два месеца након прве организоване посете Косову и Метохији, још једна група од 80 ходочасника из Зајечара, Бора, Неготина, Кладова и Бољевца, кренула је благословом Високопреосвећеног Митрополита тимочког г. Илариона пут јужне српске покрајине у организацији Одбора за поклоничка путовања Епархије тимочке.
Друго путовање протекло је налик првом, те су поклоници током суботе последњег викенда новембра (29. новембра 2025) посетили Газиместан, манастир Грачаница, цркве Ваведења Пресвете Богородице и Светих мученика Флора и Лавра у Липљану, светиње царског града Призрена (Саборни храм Св. Ђорђа, Богородица Љевишка, Богословија Светих Кирила и Методија и манастир Светих Архангела), храм Успења Пресвете Богородице у Ораховцу и Велику Хочу, којој су поклоници из Епархије тимочке преноћили.
Недеља, 30. новембра 2025, започела је светом Литургијом у манастиру Високи Дечани, након чега је група посетила манастире Пећку Патријаршију и Девич.
Духовници овог поклоничког путовања били су протојереј Ристибор Стевић и протонамесник Милораде Филиповић.
ПЕСМА САРЕ БУЧАНОВИЋ:
Под овим небом, где су векови тихо крварили,
још шуми песма што је анђелима сузе дарила.
Још трепери прах јунака, што као кадионица мирише,
и сваки ветар што дуне – неку стару заклетву пише.
О Господе, што у тами палим душама светлост дајеш,
прими ове гласове што титрају као пламен,
јер Косово је поље где се срце разлије и стане,
где човек падне – па постане знамен.
Слушам ноћас, под звоном тишине,
како земље шапућу имена, древна, непокорна,
и чини ми се да видим сенке – ко од ватре винуте,
како носе заставе што се никад не поноре.
И свака та сенка као брат ми постане,
сваки њихов корак – звезда што у мени затрепери.
О, небески Оче,
благослови овај народ снагом што од таме не преза.
Ја не молим за мир – већ за достојанство што траје,
за руку која гради, за срце што опрост зна.
За оне што падну да устану праведнији,
за оне што лутају – да нађу пут ка светим данима.
Нек предање вечерас постане живо,
нек се пробуде гусле у дубинама крви,
и нека сваки откуцај срца буде молитва нежна,
која чува све што су прадедови чували.
Ако икад заборавим ко сам,
нек ме Косовски ветар опомене,
нек на мене слети тиха сен јунака
и положи ми печат на чело –
да знам да сам део вечности,
а не само пролазно време.
И кад једном одем,
ако душе одлазе тамо где се молитве уткају у ваздух,
волела бих да станем међу њих – тихе стражаре,
и да будем један пламичак у непрегледној стражи.
Јер ништа се на овом пољу не гаси.
Све што падне, васкрсне у песми.
Све што се изгуби, роди се у сећању.
И све што је свето – светије постане
под Косовским небом.
ФОТОГРАФИЈЕ МИНЕ НИКОЛИЋ:
Милош Симовић
