ЈУБИЛЕЈИ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
Горан М. Јанићијевић
Путокази Светог Николаја Новог Златоуста
Благодарећи саопштењу Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, издатог након редовног заседања, могли смо се подсетити да се у овој 2021. години од рођења у телу Господа Нашег Исуса Христа сустичу чак три годишњице повезане са светитељским ликом Николаја Охридског и Жичког. Стотину и четрдесет година протекло је од његовог рођења у селу Лелић усред Подгорине, које се прочуло и прославило управо по њему, што је допринело и ширем познавањеу бурне историје наших народа у том крају; намучено али стоички профилисано тамошње становништво свакако да тада није могло предвидети да ће покољења угледати један од најплоднијих изданака сопствене лозе. Такође се испунило шездесет и пет година од Николајеве блажене кончине као и тридесет година од преноса његових чудотворних моштију. Чини се да је о Светом Николају Охридском и Жичком „све“ речено, међутим, наша потреба за још једним словом у Славу Божју и светитељеву част мотивисана је жељом православних Срба али и других народа да овај угодник Божји поново буде сагледан кроз сочиво сопствених препознавања у агиолошком одразу Николајевог мистичног присуства међу нама све до данас.
Златоусти проповедниче Васкрслог Христа,
Путовођо рода српскога крстоноснога у векове…
Одлука да на један личан начин приступим назначеној теми има упориште и полазиште у уверењу да ме Николајев светитељски лик на један „мистагошки“ и психагошки начин прати кроз овоземаљски живот. Његови дискретни „путокази“ кроз године, са друге стране, указују на чињеницу да није реч о праћењу већ извесном – путевођству, у чему се овај горостас православља прикључује назначењу и смислу, већ препознатим у личности и тековинама Светог Саве.
Распевана лиро Духа Светога…
Први значајнији сусрет са богословско-књижевним тековинама свенародног владике догодио се осамдесетих година двадесетог столећа у манастиру Химелстир у Немачкој тј. у манастирској штампарији у којој је тадашњи Епископ Српске православне цркве за европски континент Лаврентије умножавао и коричио Николајева дела, да би, потом, постала доступна српским читаоцима у матици и расејању, који у то време још нису били спознали његове богословске тековине. Том приликом добио сам на дар издање његовог рукописа Речи српском народу кроз тамнички прозор. До данас се нисам одвојио од ове књиге. Оно што представља окосницу списа садржи се у једној епизоди о психофизичком исцрпљивању Николаја заточника у логору Дахау: на свакодневно провокативно питање тамничара да ли верује да је Исус Христос Бог (?), светитељ је једном одговорио да „не верује“. Кратко уверење да је Николај атеист и задовољство због тога код стражара окончано је следећом реченицом: „Не верујем него знам“. Боговиђење или тајновиђење готово се може препознати у Николајевом погледу на фотографијама из овог периода. Тиме је наглашен и гносеолошки темељ православне вере у Тројичног Бога: вера (πίστης) и знање (γνῶσης)једно су а откривење представља аутентичну методологију наведене синтезе.
Поносе и љубави монаха;
Радовање и похвало свештеника…
По свему судећи, управо ме је поменута синтеза као „невидљиви Николајев путоказ“ довела до студирања на Богословском факултету СПЦ, на којем се догодио „наш други сусрет“. Спремајући се за писање семинарског рада на предмету Увод у богословље код тадашњег професора Епископа банатског Амфилохија Радовића на тему Николајевог доприноса богословљу, ишчитао сам бројна, мада не и сва, његова дела, од којих ми је тада најприсније било Молитве на језеру. Чини се да појмови младости и мистике стоје у антитетичком односу, међутим, контемплативна синтеза препозната у мисаоним тековинама тада још увек младог Николаја указује на чињеницу да не само да је могућа већ и пресудна компонента у развоју једног философа и теолога. Осим у случају ретких подвижника, наше личносно зрење (сазревање) иначе се не одвија на крилима „тајинских созерцања“ већ је опредељено рационалистичким узусима цивилизације и културе којима припадамо и раздобља у којем живимо. Николајево мистичко сагледавање Једног у Тројици слављеног Бога у „онтолошком миру“ Охридског језера представља прихватљиво искуство и за његове читаоце код којих се, попут „утисног жига“ трајније појављује у свести. Све то доприноси макар наслућивању оквира светитељевих мистичких спознаја.
Следећи Николајев „невидљиви путоказ“ одвео ме је на Врачарски плато на којем смо дочекали његовне целебне и чудотворне мошти а недуго потом и до њиховог коначног одредишта на свештеном локусу манастира Лелић. У то време настала су и моја прва али скромна изображења његовог светитељског лика на којима се и данас препознаје „учинак љубави и надахнућа“. Одлазио сам у Лелић, не толико често колико сам желео, и у кивоту у којем је лежало његово тело „видео“ више живота и смисла него што их је омогућавао животни реалитет. Николајева „созерцања“ Светога Саве, Његоша и Достојевског отворила су ми пут поимања ових „созерцатеља“ и дивуса праве и здраве просвећености старог континента. Кроз Николајева тумачења била је омогућена и спознаја Његошевог наводног пантеизма: „Верујући у Бога, којим живи цела природа, Његош се стално осећао у присуству Његовом. Однос Његоша к Богу – а известан однос неизбежно је средство осећања Божјег присуства меже се изразити једном речју – молитва. Чудновато је, но зато не мање неспорно је да човек који је избегавао церемонијалне и официјалне молитве, који је изазивао подозрење „мирјанствујушчег“, није у ствари никад ни прекидао своју молитву“ (Н. Велимировић, Религија Његошева /молитва и витештво/). Аутентична вера и дубина поимања ноумених појава и појмова биле су својствене како „ловћенском тајновидцу“ и руском созерцатељу човекове душе тако и Николају – свеправославном промислитељу Јединог Човекољубца,
Потом ме је животни пут одвео до цркве Светог Саве на њујоршком Менхетну, која се српском зове управо захваљујући Николају „странствујућем“ и његовом угледу у англиканској цркви. Овај храм припадао је англиканској парохији Свете Тројице са Вол Стрита, који смо посетили када се налазио на рубу огромне рупе из које се међу остацима срушеног Светског трговинског центра уздизао један крст, спонтано настао топљењем и ломљењем металне конструкције „кула близнакиња“. Било је у томе нечег пророчког што је подсећало и на Николајеве опсервације модерног доба. У међувремену, горела је и сама црква Светог Саве, која се данас обнавља, чини се, као један од симболичних знакова духовног прејемства тј. основа повезаности Првог српског архиепископа и Николаја Охридског и Жичког. Благодарећи тадашњем пароху о. Ђокану Мајсторовићу отпутовали смо том приликом у Пенсилванију и посетили манастир Светог Тихона у којем је Николај провео последње године и дане свог овоземаљског живота и на том месту преселио се у „Небеску Србију“. Међу бројним предметима у манастирској ризници – одеждама и личним Николајевим стварима евоциране су године његовог боравка у овој удаљеној светињи. Уз утиске духовности ове свете обитељи ипак смо се осећали као странци и у томе, вероватно, доживели и нека Николајева тадашња осећања. Ипак, његова светитељска „аура“ пратила нас је и на један парадоксалан начин ово наше ходочашће одвијало се тек након светитељевог коначног повратка у његову „домају“ и коначног пребивања у властитој задужбини усред родног краја. Следујући мисији владике Лаврентија Николајеви земљаци показивали су и показују делатну љубав и наклоност кроз све што чине у част Светог Николаја Лелићког.
Да је Свети Николај „понос и љубав монаха, радовање и похвала свештеника“ постало је парадигматично те се и данас могу уочавати бројни показатељи овог феномена. Према досадашњим сазнањима бројно монаштво примило је постриг из руку светог владике. Већина је потицала из тзв. „богомољачког покрета – хришћанске народне заједнице“. Особито у време социјалистичке атеизације српског друштва одиграли су значајну улогу у очувању многих манастира. Нека бројна сестринства попут оног у Миљковом манастиру изнедрила су друге монашке заједнице, насељаване у опустелим манастирима. Може се поуздано закључити да су и у већини тимочких манастира ове „весталке“ православља одржале кандило вере у другој половини двадесетог столећа. Благодарећи труду буковског монаха Игнатија, на основу ауторског текста у Зборнику 800 година аутокефалности Српске православне цркве у Епархији тимочкој упознали смо се и са садржајем Николајевог писма Епископу Иринеју Ћирићу након што је хиротонисан и одређен за Епископа тимочког, у којем га позива да дође у ове крајеве где ће срести веру у народу.
Учитељу покајања, свенародни владико,
Человођо богомољне војске христове…
Наставак пута према „Николајевим путоказима“ одвијао се у друштву колеге Миодрага Милутиновића тако што смо се обрели на пословима осликавања параклиса Светог Николаја Српског при храму Светог Јована Богослова у Бијалистоку (Пољска православна црква). Посредовање о. Михаила Чиквина који је завршио Богословски факултет у Београду било је пресудно и није исцрпљено једино кроз процесе изградње и осликавања наведеног параклиса већ се односило и на превођење неколико Николајевих дела на савремени пољски језик, пре свега књиге Молитве на језеру али и чувених празничних Омилија. Необично је како је и пољско католичко свештенство прихватило Николајеве омилије у којима су пронашли надахнуће за своје недељне и празничне беседе. Осим тога, свештенство парохије Светог Јована Богослова у Бијалистоку установило је и дане српске културе тј. фестивал Видовдан, који се одржава сваке године током седмице у коју пада прослављање Светог великомученика кнеза Лазара. Поред стандардног иконографског поретка са циклусом Великих празника у параклису Светог Николаја Српског, такође представљеног у зони стојећих фигура као и у лунети изнад западног улаза у духовни центар, насликани су и Свети Сава, Свети кнез Лазар, Преподобна Евгенија – кнегиња Милица, ратник Милош Обилић и Патријарх српски Павле… Освећење параклиса и живописа обавио је Архиепископ бијалистоцко-гдањски Јаков заједно са блаженопочившим Епископом ваљевским Милутином и тадашњим викарним Епископом супраслским Григоријем. Том приликом владика Милутин даривао је делове моштију Светог Николаја Српског.
Пар година касније учествовао заједно са старешином цркве о. Марком Ваврјнјуком и о. Михаилом Чиквином на промоцији монографије параклиса Светог Николаја Српског. Чекајући своје време као последњи међу излагачима схватио сам да су све теме већ исцрпљене, међутим, духовни мир и сећање на речи Господње: „…не брините се унапред шта ћете говорити, нити мислити…“ (Мт. 24,14; Рим. 10, 18) моје мисли водили су ка Светом Николају. Благочестивим парохијанима и верном православном пољском народу поручио сам овом приликом да су, свакако, према некој вишој промисли одабрали свога патрона и заступника пред лицем Господњим, будући да је он још током свог земаљског живота са великом љубављу и старањем обраћао пажњу на потребите, при томе, никога не заборављајући. Својим молитвеним присуством повезао је нас Србе са православним Пољацима, чиме смо постали један народ (лаос) Божји. Свенародни владика, стога, могао би бити схваћен и као „свих народа владика“ као и человођа богомољне војске Христове, под чиме се у ширем смислу подразумева свака богочежњива душа. Ипак, састављач тропара светога превасходно је мислио на хришћанску народну заједницу тј. „богомољачки покрет“, чији је неформални духовник био управо владика Николај. Кроз честе радне боравке у Поморављу сретао сам преостале изданке овог духовног покрета, крепио се њиховом вером, „умивао душу“ њиховим појањем и у свакоме од њих препознавао Николајеве тековине и љубав. Након пољског искуства схватио сам колико нам је шест стотина година након Светог Саве био потребан један такав стуб православља.
…Свети Николаје Српски и свеправославни…
Следећи „Николајев позив“ дошао је преко монаха Игнатија, кроз предлог да осликамо параклис – олтар при Богословији Светог Саве (Београдска Богословија). Изнад поворке светих архијереја–литурга: Јована Златоустог, Василија Великог, Григорија Богослова и Атанасија Великог, око Светог Саве своје место нашли су свети српски архијереји и архимандрит Јустин Ћелијски, који су се учили или подучавали у овом училишту. Реч је о светим Платону Бањалучком, Доситеју Загребачком као и Николају Жичком, једном од ученика из првих генерација Богословије у Београду. Још једном је наглашена паралела са Светим Савом на нивоу богословске мисли и архипастирске мисије, христостремности те љубави према Богу и своме роду. Након 180 година од рођења, 65 од блажене кончине и 30 од преноса Николајевих моштију верујемо да до његовог светосавског лика допиру наше прозбе и молитве:
…моли Христа Бога Логоса
да ологоси оне који Те поштују.
