Од половине Минеја за месец јануар ређају се празници и молитвени спомени Оца нашег равноапостолног Саве, Првог Архиепископа Српског (14/27); Часних верига Светог Апостола Петра (16/29); Светог Антонија Великог (17/30) као и великих александријских отаца – Светог Атанасија Великог, Светог Кирила Александријског те Светог Максима Архиепископа Српског (18/31). У стварности наше свакодневице по Грегоријанском календару реч је о самом крају јануара (27-31.) а овај поредак добио је нарочити значај у светлу овогодишњих црквених јубилеја – 1700 година од Првог васељенског сабора (Никеја 325.) и 850 година од рођења Светог Саве (Рас 1175.) у односу на контекст правоверја тј. православља.
Свети Сава Први Архиепископ Српски (14/27 јануар)
О старању равноапостолног духовног родитеља нашег Саве Немањића за веру и њено очување у роду српском написани су томови и ту се нема шта додавати. У светлу овогодишњег јубилеја, међутим, поред захвалности Богу за сва добра па и за појаву ревнитеља вере и просветитеља који нас је „засадио као стабла маслине у мисаоном рају“, ваља подсетити да је Свети Сава превео византијски кодекс правила вере – Номоканон и коначно саставио за духовне потребе свог православног рода под називом Крмчија. Овај колоквијални назив потиче од свесловенске речи кръмъ са значењем – храна, у најширем контексту појма, које, као код свих класичних и „коренских“ језика, у широком пољу дубљег смисла, подразумева и оно „што нас чини живим“ као и оно „што ће бити (са)чувано“.
Из овог појма проистекао је и епитет за Христа – Кръмителъ на знаменитој фресци из XIII века у цркви Богородице Љевишке у Призрену тј. њене обнове за време Светог Стефана Првовенчаног, на којој Пресвета Богородица на рукама држи Христа-дете који из плетене корпице нешто вади и раздељује. Упркос оштећењима нема сумње да је у питању хлеб као телесна храна али и као симбол хране духовне, јер је сам Христос „небески хлеб“, према дихотомији, изражаваној на равни текста молитве „Оче наш“. Касније ће нови обновитељ и градитељ Богородице Љевишке – Свети краљ Милутин, у XIV веку поновити овај смисао, овога пута користећи епитет Хранителъ (Призренъскъи).
Првобитни израз очувао се у нашем народу до данас једино означавајући сточну храну, међутим садашње сећање на првобитно значење, у светлу спомена Светог Саве, повезује евокацију путева праве вере, која је своју прву победу извојевала на Првом васељенском сабору и која се у Цркви православној и народу српском очувала управо захваљујући чињеници да је наш духовни предак спознао истину да је од зависности нашег живота од хлеба житног знатно важнија повезаност вечног живота са Христом као хлебом небеским.
Часне вериге Светог апостола Петра (16/ 29 јануар)
Боравак у тамницама и потоње мучеништво Светог апостола Петра као парадигма мартиролошког карактера ране Цркве Христове, на Чијем је Страдању и Васкрсењу утврђена а потом и Духом Светим основана, у контексту наведених јубилеја, указују на начине исповедања и очувања праве вере кроз страдање и неуморно мисионарско делање. Велики прогони римских царева окончани су до времена одржавања Првог васељенског сабора и до тог доба Црква се украсила венцима светих мученика и мученица. Приказивање „апостолских кнежева“ Петра и Павла на фрескама у ранохришћанским гробницама и мартиријумима представљало је иконско предочавање Цркве Христове кроз Њене апостолке и мартиролошке аспекте. Поред апостолског ревновања за веру Христову, дакле, мучеништво је опредељивало идентитет Цркве; готово сви апостоли и апостолски ученици (Климент Римски, Кипријан Картагински, Иполит Римски, Игњатије Богоносац итд.) постали су и мученици.
Часне вериге Светог апостола Петра, као реликвија, налазе се данас у римској цркви Светог Петра у оковима (San Pietro in Vincoli). Првобитни назив ове цркве Basilica Eudoxiana упућује на чињеницу да је ова оруђа страдања из Јерусалима као дар од мајке Евдокије, донела Евдоксија кћи цара Теодосија Другог. Када су упоређени са Петровим оковима из Рима ове су се две реликвије „чудесно спојиле“.
Часне вериге, дакле, имају двоструко порекло и представљају једну од најстаријих хришћанских реликвија. Његошев исказ „Црногорци не љубе ланце“, из времена посете наведене римске цркве, представља парадигму слободарског духа, међутим, пракса поштовања инструмената мучења код Хришћана повезана је са односом самих мученика према њима те из тог разлога се и приказују како их држе у рукама. На известан начин оне су означавале пут страдања као кретање ка Христу и Царству небеском. Такав епилог и коначни смисао опредељује и наше данашње празновање Часних верига Светог апостола Петра. Непосредно заступништво светих мученика, за Хришћане од почетка је схваћено као залог вечног живота. Стога и се и Црква Христова у Тимочкој епархији непосредније молитвено обраћа Светом исповеднику Иринеју, Светом свештеномученику Рафаилу те Светим свештеномученицима тимочким.
Свети Антоније Велики (17/30 јануар)
Овај „иконостас“ или „диптих светих“ подстицајан је у смеру преиспитивања нашег односа према светом Антонију Великом тј. његовом духовном наслеђу и хришћанском ауторитету. На то нас свакако подсећа и утисни печат за хлеб са крстоликом синтагмом Аντωνίας καστάς (Остајте Антонијеви гр.) из Музеја града Београда, који се повезује са боравком Атанасија Александријског у Сингидунуму. Наводно су хлебови са отиском овог слогана убацивани преко градских зидина или на други начин доспевали до тамошњих хришћана, позивајући их да се одрекну аријанске вере. „Остати Антонијев“ значило је, дакле, остати правоверан тј. у вери Антонијевој.
Оснивач монаштва у египатској пустињи Антоније Велики означава прекретницу у хришћанском исповедању вере кроз драговољни и лични подвиг. Из тог разлога постао је један од узора монашких подвига и посвећености кроз векове све до данас. На територије кнеза Лазара, које су укључивале и Подунавље а потом и области влашких војвода у другој половини XIV века, доспео је и свети Никодим (Грчић) Тисмански, обнављајући, на свој начин, монашке тековине Антонија Великог. Као изразити представник претпаламитског исихазма тежио је изворном облику монашког живота. Египатски пустињаци, са друге стране, у време Антонијево обитавали су у мањим настамбама – мандрима а старешина свих заједница називао се архимандритом. Никодим Тисмански такође је остао у сећању Цркве као „архимандрит освећени“ што је забележено и на фрескама са његовим ликом, пре свега у самом Тисману. На известан начин био је старешина свих монашких заједница које је основао (Вратна, Манастирица код Кладова, Водица, Тисман). Да је реч о извесној реформи црквеног живота из перспективе древног хришћанства сведочи његова преписка на неке етичке и канонске теме са трновским патријархом Светим Јевтимијем, такође представником претпаламитског исихазма. Јевтимије га стално упућује на древне и источне традиције те изворно хришћанство. Први манастир који је Свети Никодим основао у Влашкој посвећен је Светом Антонију Великом (Водица код Турну Северина). Антоније је, са друге стране, као оснивач првих манастира, утемељивач монашког етоса и монахујућег праксиса, уз преподобне Макарија и Пахомија редовно приказиван у живописима средњовековних српских манастира. Све нам то омогућава обрисе антонијевских традиција на нашим просторима. Тежећи да издвоји суштаствене премисе Антонијевог непролазног дела, савремени руски теолог и презвитер Андреј Ткачов осврнуо се у једном свом тексту на често тј. перманентно промишљање преподобног Антонија о часу смрти. Из ове тачке у човековој свести развијају се две перспективе: ретроспектива према свему што се у овоземаљском животу чинило и то у светлости перспективног сагледавања будућности из сфере вечног живота. Како је као животописац свог духовног оца Атанасије Велики забележио – Антоније је на самртном часу наложио келејнику да две његове расе (мантије) као једину имовину подели управо Атанасију и Серапиону Тмуитском. То је често помињао и један други, наш Атанасије, блаженог спомена Епископ захумско-херцеговачки, као још једно посредно подсећање и апел свом народу да остане у „вери Антонијевој“. Како се може закључити било је кроз историју не мало „позива да останемо у вери Антонијевој“, што у времену у којем се налазимо а чини се још и више у оном, које тек долази, постаје судбоносно питање.
Свети Атанасије Велики, Свети Кирило Александријски и Свети Максим Српски (18/31 јануар)
Пресудна борба за праву веру одвијала се на египатској територији Александријске дијецезе где се и појавило учење презвитера Арија са порицањем и одбацивањем традиционалне црквене вере у божанство Сина Божјег. Са тиме се суочио најпре надлежни архијереј Свети Александар Александријски и његов тадашњи ђакон Свети Атанасије Велики. Овај спор је наизглед био разрешен на Првом васељенском сабору 325. у Никеји, на којем је као један од александријских клирика Атанасије узео учешћа, међутим, крсита се продубила с обзиром на то да је Арије имао знатних присташа. У таквим околностима, „рођен“ је један од највећих отаца Цркве – Свети Атанасије Велики. За време његових прогонстава након Сабора у Триру 335. године Свети Атанасије странствовао је борећи се за праву веру. Током другог прогонства (339–343) боравио је и на нашим просторима за чије се катедре сматра да су углавном биле аријански или полуаријански опредељене. За тадашњег епископа Сингидунума (Singidunum – Београд) Урсакија познато је да је био аријанац као и епископи Сирмијума (Sirmium – Сремска Митровица) Герминије и Мурсе (Mursa – Осијек, Хрватска) Валент. На основу тога обично се сматра да је епископат Илирика представљао снажну аријанску струју. Истовремено, у Аквису (Aque – Прахово код Неготина) столовао је Виталије (Vitalis et Dacia Ripensis de Aquis), заступник праве, никејске вере. Истоветан је случај са епископом Виминацијума (Viminatium – Костолац) Аманцијем, епископом Улпијане (Ulpiana/Iustiniana secunda – Липљан/Грачаница/Приштина) Македонијем и епископом дијецезе Хореум Марги (Horeum Margi – Ћуприја) Зосимом као и епископима Кастрамартиса (Castramartis – данас Кула) Калвом (Calvus a Dacia Ripensis de Castramarte), те епископом Иска (Oescus – код подунавског Гигена) Валенсом (Valens a Dacia Ripensis de Isco) са подручја данашње Бугарске. Сви они учествовали су на Сердичком сабору 342/343. на којем је оправдан Атанасије Александријски. Уместо одсутног Аманција потпис на саборске одлуке ставио је његов презвитер Максим. Тадашњи епископ Наисуса (Naisus – Ниш) Киријак прикључио се аријанцима, који су сопствени сабор (опозитан сердичком) у исто време одржали у Филипопољу (Filippopolis – Пловдив, Бугарска). Из тог разлога из Наисуса је позван теолог-каноничар и литургичар Гауденције (Gaudentius) и у Сердици (Софија) хиротонисан је и одређен за новог нишког епископа. Остало је забележено да је код њега у Нишу 343. Атанасије Велики прославио Пасху али није познато шта се догодило са Гауденцијем након 351. тј. смрти Констансове, када је његов брат Констанције постао владар целокупног царства а аријанци поново ступили на сцену. Једна стела из зајечарског Народног музеја са натписом на којем се помиње извесни Гауденције „на високом положају“ даје основа претпоставци да је последње дане провео у хришћанском Ромулијануму и ту скончао своје земаљске житије. Потребно је додати и то да је никејској струји поред солунског припадао и сердички митроплит Протоген.
Није тешко уочити да су се на територији Илирика одвијале неке кључне борбе у вези Аријеве јереси те да је Атанасије Велики био непосредније повезан са овим крајевима. Како је указано, прославља се са Светим Кирилом Александријским, такође великим теологом и апологетом православне теотокологије и то дан након празновања спомена његовог духовног оца Антонија.
На исти дан упокојио и велики српски јерарх Свети Максим Архиепископ Српски (гроф Ђорђе Бранковић) те и његов спомен празнујемо 18/31. јануара. Из тог разлога Максим је на неким иконама, попут познатог примерка из Музеја СПЦ у Београду који потиче из Цркве Светог Николе у Старом Сланкамену, насликан са Атанасијем и Кирилом. Служба са каноном Светом Максиму просто је инкорпорирана у службу Александринцима и у тексту може се прочитати да су у тренутку Максимовог престављења, двојица славних александријских отаца, као анђели дошли да преузму његову душу.
Свети Атанасије Велики, са друге стране, у српском народу прославља се као крсно име неких еснафа (пекарског, кројачког итд. У Зајечару се Свети Атанасије Велики до Другог светског рата прослављао као Крсна слава ковача) али и као породична Слава – Крсно име посрбљених Цинцара из Пелагоније, почетком XX века досељених у Тимочку Крајину. Интересантно је, међутим, као и код обележавања Светог Атанасија као крсне славе у свим крајевима духовно-утицајне сфере Српске Православне Цркве да се то не чини на дан Светог Атанасија 2/15. маја већ на овај дан у којем се прославља заједно са Светим Кирилом а такође и то да, колико нам памћење сеже у прошлост, свештенство приликом освештавања славских приноса и њиховог подизања у славу уместо дневног тропара „Боже отаца наших…“ узима тропар „Био су стуб Православља, подупирући божанске догмате Цркве, првосвештениче Атанасије, и Сина Јединородног Оцу си проповедао, посрамивши Арија. Оче свети, моли Христа Бога да нам дарује велику милост.“ Свакао да су узроци томе негде у историји, но, светосавска повезница наведених празника у контексту јубилеја – 1700 година од Првог васељенског сабора и 850 година од рођења Светог Саве, огледа се и кроз текст тропара Светом Максиму: „…Желећи Небескога царства, земаљско си царство оставио, смирењем си небеско благо задобио.“
Молитвама светих отаца наших и свеправославних да благослов Господњи буде са нама у векове.
