Епископ Мелентије, у мирјанству Љубомир Вујић, рођен је 27. јула 1857. године у Осечици срез колубарски. Основну школу је завршио у селу Крчмару, два разреда гимназије у Београду. Са овом школском спремом отишао је најпре у манастир Боговађу, па онда у Враћевшницу, где је пострижен 25. јуна 1877. године и добио име Мелентије. Сутра дан после пострижења рукоположен је у чин ђакона, а 11. децембра исте године у чин јеромонаха. Као јеромонах завршио је богословију у Београду , а за време изгнанства митрополита Михаила отишао је овоме у Рушчик, којји га одведе са собом у Русију где је завршио Кијевску духовну академију са степеном магистра богословља. По повратку је постављен за ректора богословије у Призрену где је остао све до избора за Епикопа обновљене тимочког епархије 1891. године.
Тимочка Епархија била је 1886. године укинута званично из финансијских разлога, али свакако и због партијских трвења. Тимочка област је тиме, иначе забачена због саобраћајних веза са осталим крајевима Србије, у црквеном погледу била занемарена. Зато је у тимочкој области рад на црквеном пољу био сасвим застао. Ово стање су добро запазили и ондашњи највиши кругови црквени, када су поновним успостављањем тимочке Епархије 1890. године прегли да на положај тимочког Епископа доведу најспособније лице.То лице био је Мелентије Вујић.
Мелентије Вујић је изабран за Епикопа тимочког и посвећен 10. новембра 1891. године у београдској саборној цркви. Резиденција му је била одређена у Зајечару, месту, које је већ једанпут први Епископ морао напустити, а у коме ни он није могао довршити свој пастирски рад и живот. У борби са свима недаћама које је затекао у месту резиденције и у читавој Епархији, услед неуспеха да свештеничко стање побољша као и услед оронулог здравља, тражио је пензију, коју је добио 15. јуна 1913. године. Као пензионисан повукао се у Свету Гору, где је провео остатак живота у манастиру Хиландару. Умро је 7. новембра 1921. године а сахрањен је крај гробљанске цркве манастира Хиландара.