Епископ тимочки Милутин (Стојадиновић)
1918 – 1992
Епископ Милутин (Стојадиновић) рођен је 23. јула 1918. године, од родитеља Луке и Персиде рођ. Богданов, у Горњем Ковиљу надомак Новог Сада. На крштењу је добио име Марко. Пет разреда основне школе завршио је у свом родном месту, а потом са непуних дванаест година одлази у манастир Гргетег 1930. године. Као манастирски искушеник завршио је Монашку школу Светог Василија Великог у манастиру Високи Дечани (1935-1939). Монашки постриг примио је 10. августа 1939. године и добио је име Милутин. Рукоположен је у чин јерођакона 27. септембра 1940. године у Саборној београдској цркви, руком Епископа нишког др Јована (Илића).
Обављао је дужност манастирског економа, као и намесника манастира Гргетег до 17. фебруара 1941. године када је одлуком Патријаршијског Управног одбора додељен на рад Управи Патријаршијског двора у Сремским Карловцима као економ.
За време Другог светског рата по одобрењу Епископа бачког др Иринеја (Ћирића) живео је у родитељском дому и био парохијски ђакон и вероучитељ у Горњем Ковиљу, а затим и у Чуругу. Након познате злогласне рације радио је на збрињавању деце из логора у Мађарској и бринуо се о снабдевању прве болнице Српских православних црквених општина Епархије бачке која је у току рата отворена у Новом Саду. Од јануара 1944. до априла 1946. године јерођакон Милутин боравио је у манастиру Ковиљ где је обављао дужност манастирског економа. Рукоположен је у чин јеромонаха на празник Преображења 1945. године у Сремским Карловцима, руком Eпископа Валеријана (Стефановића).
По завршетку Другог светског рата, у априлу 1946. године, одлуком Митрополита скопског Јосифа (Цвијовића) постављен је за настојатеља манастира Крушедол, а поверена му је брига и о разрушеним манастирима Гргетег и Велика Ремета, као и опслуживање парохије села Крушедол и крушедолског Прњавора. У то време завршава Богословију Светог Саве у манастиру Раковица и уписује се на Богословски факултет у Београду 1950. године.
За време студија, одлуком патријарха Викентија (Проданова), јеромонах Милутин постављен је за помоћника управника Патријаршијског двора у Београду, а обављао је и дужност ризничара и старешине Патријаршијске капеле Светог Симеона Мироточивог. Богословски факулет је завршио 19. јула 1954. године са оценом 9,75. Након завршеног факултета кратко је обављао дужност епархијског чиновника у Сремским Карловцима, оставши и даље настојатељ манастира Крушедол у којем се тада налазио Дечији дом. Епископ сремски Никанор (Иличић) одликовао га је чином протосинђела на празник Свете мајке Ангелине у манастиру Крушедол 1954. године.
Одлуком Светог Архијерејског Синода од 26. августа 1954. године, протосинђел Милутин постављен је за суплента Богословије Светих Кирила и Методија у Призрену. Након две године полаже успешно професорски испит на тему „Уједињење српских обласних цркава и васпостављење Патријаршије после Првог светског рата“. По препоруци Светог Архијерејског Синода, као стипендиста Екуменског савета цркава био је на посдипломским студијама на Старокатоличком факултету у Берну (1960/1961). Извесно време провео је на усавршавању у Француској и Западној Немачкој.
По повратку из Швајцарске, на предлог Патријарха Германа (Ђорића) премештен је из Призренске богословије за професора Богословије Светог Саве у Београду 1. септембра 1961. године. Као професор Београдске богословије био је вођа прве послератне групе наших хаџија у Свету Земљу 1962. године. Краће време је био хонорарни предавач на Богословском факултету у Београду. За помоћника ректора Београдске богословије постављен је у октобру 1965. године, а одлуком Светог Архијерејског Сабора од 1. јуна 1967. године изабран је за првог ректора обновљене Богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима. Свети Архијерејски Синод одликовао га је чином архимандрита на предлог Епископа сремског Макарија (Ђорђевића).
Као ректор дочекао је у Српском Сиону Патријарха цариградског Атинагору, који је био у посети Српској Православној Цркви. Године 1974. био је у пратњи Патријарха Германа приликом посете Московској Патријаршији. Са матурантима Карловачке богословије с јесени 1974. године посетио је Патријарха цариградског Димитрија. Наредне године учествовао је на Првом екуменском симпосиону теолога у Марибору.
Све поверене дужности у Цркви вршио је ревносно и савесно. Често је говорио „Ја сам, пре свега, монах и поред осталих положио сам и завет послушности. Интерес Цркве мора бити изнад сваке личне жеље и личног интереса“. Остао је упамћен међу ученицима као добар познавалац богослужења, црквеног појања и историје Српске Цркве.
На положају првог ректора обновљене Карловачке богословије, архимандрита Милутина затекао га је избор за Епископа удове Епархије тимочке, 21. маја 1977. године. Чин епископског наречења обављено је у Саборном храму у Београду, у суботу 9. јула исте године, које је извшио Патријарх српски Герман уз саслужење архијереја: бачког Никанора, жичког Василија, браничевског Хризостома, банатског Висариона, славонског Емилијана, нишког Иринеја, и марчанског Данила. Сутрадан у недељу 10. јула 1977. године на архијерејској Литургији на којој је началствовао патријарх Герман уз саслужење Епископа бачког Никанора и славонског Емилијана, архимандрит Милутин хиротонисан је за епископа.
У својој првој архипастирској беседи Епископ Милутин указао је на пут којим је кроз живот ишао, истакавши: „На тај пут, пут части и поштења, пут мира и добре воље међу људима и народима, пут љубави, пре свега према Богу и свом роду, према нашој светој Цркви и Отаџбини, упућивао сам генерације својих ђака, од основаца, као вероучитељ за време рата, у свом завичају, у родном Ковиљу и мученичком Чуругу, од ученика у нашим богословијама – у Призрену, Београду и Карловцима, до студената на Богословском факултету, од збрињавања деце из логора и ратне сирочади, до бриге за парохијане, поратних дана, у местима где сам службовао и за манастире с којима сам духовно везан“.
Епископ Милутин устоличен је у Саборном храму у Зајечару, 24. јула 1977. године. У име Светог Архијерејског Сабора устоличење је извршио Епископ нишки Иринеј (Гавриловић) дотадашњи администратор Епархије. Том приликом епископ Иринеј је истакао: „Ваш владика долази из Српског Сиона са веома одговорне и важне дужности ректора богословије. Под његовим надзором, као и његовим великим трудом излазиле су бројне генерације младих богослова потоњих посланика на њиви Господњој. Тешко је просудити која је дужност тежа и одговорнија, али лично би рекао да је то била досадашња његова дужност. Но и ова дужност, за коју те изабра Дух Свети, узвишена је и у њој је синтеза свих твојих досадашњих дужности“.
У првој беседи упућеној својој пастви Тимочке епархије, Епископ Милутин је нагласио: „Дођох данас, драга моја браћо и сестре, у овај свети храм, међу вас, дођох, синоћ, први пут у своме животу, у овај историјски град, у ваш Зајечар, седиште Богом чуване Епархије тимочке, дођох да останем међу вама колико и докле то буде Божја воља да проповедам Реч Божју“. За петнаестак година, колико је провео на трону епископа тимочких, Епископ Милутин урадио је доста. Саграђене су бројне нове и обновљене старе цркве, зановио је монашки и свештенички кадар. У јеку многих започетих радова, након дуге и тешке болести, Епископ Милутин упокојио се у Зајечару, 20. септембра 1992. године у 75. години живота. Сахрањен је сутрадан, на Малу Госпојину, у манастиру Суводол.
Ђакон Будимир Кокотовић
