У традицији прослављања Крстопоклоне недеље сустичу се појмови страдања и славе: са једне стране сећамо се Крста и страдања Христових и подсећамо на сопствено христолико ношење животног крста а са друге – славе Васкрслога Христа и свих земаљских победа, извојеваних под овим знамењем. Овај празнични и животни дуализам открива се и кроз потресно истините стихове тајновица – песника Петра II Петровића Његоша:
„Крст носити нама је суђено
Страшне борбе с својим и с туђином!
Тежак вʼјенац, ал је воће слатко“
Воскресења не бива без смрти.
Феномен крста управо указује на многозначје, које се у једном једноставном облику може препознавати на духовни начин. Умирање на крсту за Римљане је представљало начин да се осуђени додатно понизи у часу умирања и ова форма представљала је исход таквих хтења, прагматично конструисана у такве сврхе. Христовим Распећем, међутим, Крст је добио сасвим ново значење не само на основу аналогности са једним од соларних символа јелинско-римског и оријенталног политеизма већ на првом месту као обележје пута спасења човековог. Стога је за ране хришћане у форми крста био садржан сотиролошки смисао у којем је Распеће (страдање) повезивано са Васкрсењем, Вазнесењем на небо и Другим славним Христовим доласком. Из тог разлога првобитне слике Распећа Христовог носиле су символизам победе док ће се у каснијим раздобљима страдање Христово појавити као засебна тематика у оквирима циклуса страдања и мука Његових. На парадоксалан начин крст је постао и симбол касноантичке империје, стичући одређено значење чак и у оквирима војних легија као „непобедиви крст“ (crux invicta): „Victoria romana се тесно повезује са симболиком крста, а на новцу се као носилац vexilium-a не појављује више први официр телесне гарде, већ сам цар. По старом обичају стављајући ногу на побеђеног варварина, или на лава и василиска он носи државни стег, који сада више не представља царску заставу, већ означава римског автократора као vicarius Christi, заменика Пантократора на земљи.“ (Gerke 1973, 53). Такав преображај веома убедљиво тумачи прва Стихира на Господи воззвах из Службе Светом равноапостолном цару Константину и његовој мајци Светој Јелени: „Оружје најјаче дао си цару нашем, Крст Твој Часни, којим царствова на земљи праведно, заблиставши побожношћу, и Царства небескога удостојивши се човекољубљем Твoјим; с њим Твоје човекољубиво провиђење славимо, Исусе свесилни, Спасе душа наших.“ (Служба 2013, 3). Тиме постаје јаснија и Константинова улога у променама царске и војничке иконографије будући да је на свој војни стег-labarum поставио овај непобедиви знак и под њим тријумфовао на Милвијском мосту 313. године. Појава крста извршила је и корените промене у класичној митологији те је парадигма о срећном повратку у лику доброг пастира сада повезана са јеванђеоском параболом о изгубљеној овци (Мт. 18, 12-14; Лк. 15, 3-7). Уместо пастирског штапа-палице (pedum-а) Добри пастир сада држи Крст а током даљег развоја поприма и обележја Христовог лика: „Овде пак, у маузолеју Гале Плацидије, Добри пастир је приказан личношћу Исуса Христа, обучен у златну тунику, са великим нимбом и са крстом, док у катакомбама Добри пастир има у рукама педум, пастирску палицу. Крст у руци Исуса Христа овде у маузолеју има своје дубље значење и њиме је проширено значење Доброг пастира, Наиме, хоће да се каже: Христос, Пастир добри, који живот свој даје за овце, принесен је на крст као јагње на жртву и тиме је извршио спасење људи. Затим, Христос је смрћу на крсту победио смрт, сатану а и својим вернима (па и овде сахрањенима) опет отворио рај, а својим васкрсом зајамчио им је васкрсење из мртвих.“ (Мирковић 1974, 54). Наведена повезаност догађаја и смисла Распећа и Васкрсења трајно се уочава у стиховима литургијске песме: „Крсту Твоме клањамо се, Владико, и Васкрсење Твоје свето прослављамо.“ Као што су Константинови легионари носили непобедиви знак на својим штитовима и наше осењивање крсним знамењем као знаком „Сина Човјечијега“ (Мт. 24, 30) уз изговарање речи: „У име Оца, и Сина и Светога Духа“ такође има заштитну улогу: „О овој формули која је несумњиво узета из речи ИХриста код Матеја 28, 19, говори већ св. Јефрем Сирски, када каже: „Место штита покриј се часним крстом, знаменујући њиме све делове тела и душу. А овај се не прави само руком, него и мишљу и пажњом твојом, и када лежеш и устајеш прекрсти се у име Оца, и Сина и св. Духа. Јер ово је јако оружје, и нико те неће моћи победити, када станеш под заштиту његову.“ (Мирковић 1965, 298)
Заштитна улога Крста, са друге стране, преноси се на духовни план човековог спасења. Стога и губитак живота на крстообразном путу Спаситеља Христа треба схватати на јеванђеоски начин: „Ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради, тај ће га сачувати.“ (Мк. 8, 35) Страх за сопствени живот природно је осећање, нагонски утврђено, те стога терапија мора бити натприродна: „У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер у страху је мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави. Ми љубимо Њега, јер Он први заволе нас.“ (1. Јов. 4, 18-19) Љубав свакако може бити и природног порекла (ерос) но, овде је реч о савршеној Љубави о којој и говори „љубљени ученик Христов“ (Јн. 13, 21-26): „Љубљени, љубимо једни друге; јер је љубав од Бога, и сваки који љуби од Бога је рођен, и познаје Бога. Који не љуби не познаде Бога; јер Бог је љубав.“ (1. Јов. 4, 7-8) Оштра супротност љубави, дакле, препознаје се у страху, који је обележје времена у којем живимо; наше време управо карактерише „владавина страха“ и тога треба бити свестан – егзистенцијалних страхова, страха од заразе, страха од… Јасно је да простор у којем се „зацарио страх“ представља упражњено место љубави. Премда је Христова беседа „о чувању и губљењу живота“ одевена у символичко рухо у основи ове животне истине је дубоко виђење (Боговиђење) човека и судбине човечанства. Како би и сами увидели да се ова истина делом открива и у овоземљском животу није потребно географски се удаљавати већ начинити кратак осврт на прошлост кроз сећање на Светих педесет свештеномученика Епархије тимочке, пострадалих Христа ради у раздобљу од 33 године (1913-1945), колико је потрајао и Његов овоземаљски живот.
За једану групу наведених свештеномученика голготски пут завршавао се на источној Краљевици; на истом месту уморени су Ђорђе Петровић, парох и катихета зајечарски, Владимир Рашић, парох вржогрначки, Сима Јовановић, парох зајечарски, Павле Јовановић, парох великојасиковачки као и књажевачки свештеници прота Лазар Петровић и Милија Бисић. Парох балиначки Константин Костић на истом месту брутално је искасапљен бајонетима. Другу групу чине пострадали у околини као што је случај са парохом великоизворским Миленком Гојићем, којем су најпре почупали браду и бркове а потом га изболи бајонетима и Живојином Тасићем, парохом краљевоселским. Обојица су постарадала на месту Шонтолово код Вршке Чуке. Свештеник Петар Савић, парох слатински, убијен је на путу Зајечар–Велики Извор а на путу Књажевац–Зајечар заклани су синђел манастира Свете Тројице у Горњој Каменици Василијан Јеврић, Лазар Петровић и Петар Бисић, пароси књажевачки, Добросав Миленковић, парох белопоточки и Војислав Марковић, парох вински. На путу Звездан–Велики Извор бајонетима је избоден Радислав Пешић, парох грљански. У Краљевом селу (данашње Минићево) убијени су суводолски јеромонах Ђорђе Николајевић Хиландарац те Ђорђе Живковић и Петар Димитријевић, пароси врбички. У сопсвеном дому убијен је Иван Дикић, парох габровачки. У Сурдулици су животе изгубили Михаило Шундић, парох у Плавни, Јордан Милетић. парох у Рудној Глави док је између Ниша и Пирота пострадао Богосав Стокић, парох рогљевски. Војни свештеник Живојин Поповић упокојио се на француској лађи између Драча и алжирске луке Сиди Абдала. Далеко од свог дома и парохије пострадало су и Михаило Јеврић, парох звездански (Овче поље у Македонији) и Мато Кривокапић, парох злотски (погинуо код Бађинаца). У бугарској интернацији или због последица злостављања животе су изгубили Милош Миловановић, парох читлучки, Иван Голубовић, парох валевачки, Милутин Јеленић, парох доњомилановачки, Милош Карић, парох штубички, Јаков Вукотић, парох мајданпечки, Димитрије Петковић, парох сокобањски, Драгољуб Поповић, парох књажевачки, Светислав Рачић, парох метришки и салашки и Милан Вељковић, парох глоговички. Парадокс страдања свих наведених свештеномученика представља чињеница да су убијени од руке истоверних прогонитеља из редова бугарске окупационе армаде. Њима су прикључени и свештеномученици пострадале од безбожних комунистичких и истородних власти: Јован Кантимир, парох глоговички пострадао је са целом својом породицом у властитом дому; Војин Станковић, парох јаковачки стрељан је испред куће као и Станко Ћирковић, парох доњобелоречки; Милутин Станојевић, парох рготински упуцан је у сеоском атару; Петар Јанковић, парох доњезунички такође је убијен у кући; Живојин Жикић, парох бруснички упуцан је усред града Неготина; Драгољуб Стефановић, парох валакоњски стрељан је код Бољевца а Мирослав Милошевић, парох метовнички у Зајечару, као и војни свештеник о.Тудор. Великојасеновачки парох Љутица Стефановић заувек је нестао без трага а Миодраг Николић, парох горњезунички и штипински стрељан је код књажевачког села Црвење.
У страдалнике Тимочке епархије убројили су се и неки преподобни оци: вратњански синђел Амвросије Матић, стрељан у Неготину а суводолски јеромонах Иларион Крстановић у Књажевцу док је светотројички јеромонах Ангеларије Миљковић убијен у Габровици. За откривање голготског пута и стицања мученичких венаца свих наведених свештеномученика и исповедника Епархије тимочке благодарни смо трудољубљу данашњег проте зајечарског Игора Ивковића, који је прикупио и систематизовао расута сведочанства о њиховим животима, делима и страдању.
Њихово помињање у дане крстопоклоне недеље управо потврђује истина Еванђеља: „… ко изгуби живот свој мене ради, тај ће га сачувати“. Околност да ове свете мученике и исповеднике вере данас схватамо као сопствене заступнике пред лицем нас ради Распетога и Васкрслога Спаситеља Христа, темељи се на чињеници да су у своје време понели сопствени крст, потврђујући другу еванђеоску истину, потврђену у свим синоптичким евађељима: „Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде.“ (Матеј 16, 24; Марко 8, 34; Лука 9, 23) Но, није свима нама дато да понесемо тешко бреме христоликог страдања. Будући и да нисмо у могућности да сагледамо оквире и одлике сопственог животног крата, чиста вера и смирење постају путокази а следовање Христу на путу страдања до Васкрсења и обитавања у Слави отеловљује нашу веру и надање. Духовно поклоњење Крсту и ношење крста јесте и свакодневна борба са својим страстима. Покајани разбојник са својим крстом у Царству небеском, стога, представља наш узор и наду.
Подари нам Господе мудрост праведних патријараха старозаветних: веру Аврамову, полушање Нојево и Мојсејево, дуготрпљивост Јова и пред Животворним Крстом Твојим молитвено заступништво Светих 42 мученика Аморејских и 50 свештеномученика Тимочких, да би и сâми понели крст свој у Славу Твоју а нама на спасење.
Литература и извори:
Герке. Фридрих Герке (1973) Касна антика и рано хришћанство. Нови Сад: Братство-јединство.
Мирковић. Лазар Мирковић (1974) Иконографске студије. Нови Сад: Матица српска.
Мирковић. Лазар Мирковић (1965) Православна литургика или наука о богослужењу православне источне цркве, први општи део. Београд: Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве.
Сужба Светом равноапостолном цару Константину и мајци његовој Јелени. (2013) Ниш: Православна Епархија нишка.
