Годишњица погрома Срба на Косову и Метохији 2004.
Молитвеним сећањем на догађаје погрома Срба на Косову и Метохији обележавамо 17. март као Mали Видовдан. Тада пострадали: Златибор Трајковић, Ненад Весић, Бобан Перић, Боривоје Спасојевић, Јана Тацев, Драган Недељковић, Добри Столић и његов двадесетдвогодишњи син Борко, Душанка Петровић, Слободан Тањић и други, прикључили су се небројеном низу страдалника од Косова до данашњих дана. Гореле су у овај дан и српске светиње попут цркве Богородице Љевишке у Призрену, која је и део светске културне баштине. Десет призренских цркава, укључујући и обновљени део у Светим архангелима, девастирано је у већој или мањој мери. Страдале су цркве у Ораховцу, Ђаковици, Србици, Урошевцу, Пећи, Каменици, Штимљу, Приштини, Косову Пољу, Вучитрну, Обилићу, Косовској Митровици и Подујеву. Вековни страдалнички континуитет у таквим околностима само је потврђен и актуализован.
Повезани светим тајнама спасоносног пута Христовог кроз страдање и Васкрсење, као Црква и народ, разумемо се и препознајемо кроз Косовски завет и његово непролазно значење. Препознајемо своје биће и у величанственим црквама–задужбинама благочестивих владара српских, којима ни песници не одолевају, те нам Јован Дучић у духу народног песништва дочарава лепоту Светих архангела:
„Цар зида манастир Светих архангела,
На води Бистрици дуг хиљаду хвата;
Силни су му стубови од албастра бела,
Темељи од сребра, зидови од злата…“
Почетком 20. века Мирко Королија опевао је цркву Самодрежу:
„…А ти ко путир велик, позлаћени,
Дижеш се сама у свом пољу голом,
Светиње пуна, чврста у све дане…“
Суптилним треперењем свог истанчаног бића „песникиња слутње“ Десанка Максимовић изразила је и неке наше бојазни када су православне светиње на Косову и Метохији у питању. У томе, притом, не представља усамљену појаву те у песми Слободана Ракитића „Свети Арханђели код Призрена“ читамо стихове:
„…Боље да сте остали скривени, у дубини
То што сад видим сасвим је друга слика.
Осванух, на своме гробу, у туђини.“
„Вазношење Грачанице“ из Десанкине песме, са друге стране, подсећа нас не само на оно што Грачаница јесте –складност њених облика, харонију тонова њеног камена и боја са фресака већ и на темељ духовности у њој утврђен:
„Да бар ниси толико дубоко
Укопана у ту земљу и нас саме,
Да се нисмо привикли у тебе клети.
Грачанице, кад бар не би била од камена
Кад би се могла у висине вазнети.“
Грачаница је и основ нашег молебствија као што пред фреском Светог Јована у овој Милутиновој задужбини песник Бранко В. Радичевић произноси своје и наше прозбе:
„Претечо, како си се већма разгорео!
А само си делић себе,
Траг Јованов у златној слици на зиду.
И шта је за тебе ивер ватре.
Дај нам данас по једну жишку
за празне наше подвећице.
Дај нам данас, не бисмо ли прогледали.
Да видимо – ко то језди низ Поље, низ Косово.“
Молитве песника откривају и невоље и тескобе наше; У песми „Апокрифно приказање Петра Коришког“, песник Радослав Стојановић пита се:
„Каква је то Србица – без Срба
Ђаковица – без ђакона и ђака?
Нарасла несрећа до зуба –
Ни путника на коњу.“
Смењују се слике и речи у данашњи дан: дечански Христос и натпис на косовском мраморном стубу; мошти светитеља – Петра Коришког, Јоаникија Девичког, Стефана Дечанског, свих Новомученика косовских и оснивачке повеље славних владара из рода нашега и усред свега тога – лик и мучеништво Лазарево и свих са њим пострадалих за веру и отачаство. Песник Васко Попа видео је Светог великомученока косовског кнеза Лазара као „Венцоносца са Косова поља“:
„…Жив је у црвеној капи росе
Игра у запаљеном колу божура
Пева у песми коса на овом пољу.“
Средина је марта и косовски божури већ су никли у нашим баштама, на пољима и у шумама; као и сваке године пустили су своје тамноцрвене изданке и неће много дана проћи када ћемо угледати и њихове цветове боје крви мученика, свакако пре Видовдана. Ова ендемска самоникла врста на извору Црног Тимока код Кривог Вира броји се у хиљадама бокора и поред Косова источна Србија једино је поднебље где се појављује. Необјашњива је наша географска и ботаничка повезаност са Косовом и Метохијом исто као и лингвистичка (призренско-тимочки дијалекат). Због тога нам се чини да из истих наших домова и вртова, као што се јасно по сунчаном дану види Ртањ, исто тако можемо сагледати равну Метохију и косовски Мраморни стуб. Реч је, свакако, о духовном погледу, наслеђеном од наших предака а немали број данашњих Тимочана и потиче из тих крајева. Заборав, стога, не може обележавати нашу будућност и идентитет будућих покољења. Редовно молитвено сећање на 17. март 2004. један је од начина да темељ наше духовности и државности остане довољно чврст за све могуће доградње у будућности. Због тога је важно – да се не заборави.
