Горан М. Јанићијевић
Лазарева субота: Последње Христово чудо пред страдање, смрт и Васкрсење
А и многа друга знамења учини Исус пред ученицима својим,
која нису записана у књизи овој.
А ова су записана да вјерујете да Исус јесте Христос, Син Божји,
и да вјерујући имате живот у име његово.
(Јн. 20, 30-31)
Сви, који су вером својом доспели до дана у којем се Црква Христова молитвено сећа Лазара из Витаније и изнова проживљава знамење кроз њега показано, сведоци су и чуда, која је у светлу своје спасоносне мисије Господ Христос савршавао „нас ради и нашега спасења“. Прво чудо претварања воде у вино догодило се у Кани Галилејској а ово, последње – подизање из гроба четвородневног Лазара – у Витанији.
У овом догађају јасно се показало Христово божанство и то на основу господарења над животом и смрћу. Ова чињеница показује различитост чуда Христових од свих других „чуда и чудеса“ магијских док се Истина његова огледа у савршено логичном призивању „непостојања у постојање, небића у биће“, како се већ то одвијало у процесу првотног стварања по љубави и креативној вољи Божанствене Тројице. И овом приликом, како је духовним видом сагледао Свети Григорије Палама, одвијала се таква синергија и Синовљево обраћање Оцу пред окупљеним ожалошћеним али и скептичним сведоцима: „Саветовање је претходило како почетку стварања које је требало да приведе човека у биће, тако и сада – приликом пресаздавања човека у лику Лазара. Тада је, намеравајући да створи човека, Отац рекао Сину: Да начинимо човека, и Син је послушао, па је тако човек дошао у живот. Овде пак, сада, када је Син говорио, Отац га је послушао, и тако је Лазар оживео“ (Палама 2005, 107). Лазарево подизање из гроба и враћање у живот, показало је сав реализам живота и смрти: његово тело након четири дана већ се распадало и према сведочењу Светог Јована Богослова (Јн. 11,39) већ су се ширили непријатни мириси и свега тога били су сведоци они, који су уклањали камен са отвора пећине у којој је био сахрањен, одвијали завоје са Лазаревог тела и видели Лазара, који је устао из гроба четири дана након своје смрти.
У шести дан пре Пасхе, Лазар је седео са Христом у дому Симона губавог у Витанији. „Јеванђелист Јован прећуткује дом где је била та вечера. Могло би се мислити на први поглед да је то било у дому самога Лазара. Но према јеванђелистима Матеју (26, 6) и Марку (14, 3) изгледа јасно, да је вечера била у дому Симона губавога, пошто се код та два јеванђелиста описује истоветан догађај као и код Јована“ (Николај 2000, 344). Како Свети Николај Жички и Охридски закључује овом приликом, реч је о исцељеном губавцу, јер по Мојсијевом закону болестан не би могао приређивати вечеру. Све то указује на чињеницу да су чуда Христова представљала акт љубави (према човеку) а не показивање некакве моћи и потреба задивљавања присутних. Спаситељ је добро знао да они који су развили дар вере – верују а да неверницима (књижевницима и фарисејима) ни чуда неће помоћи да превазиђу своје безверје. Приликом васкрсавања Лазара Живототворни Спаситељ се обраћа Оцу, што такође представља акт љубави и смирења, на шта пажњу скреће и Богонадахнути Григорије Палама: „Видите ли овде исту част и једнако поштовање? Ове речи, иако због народа изговорене у облику молитве, нису биле речи молитве, него власти и господарења: Лазаре, изиђи напоље! – и одмах је Лазар, четири дана мртав, стао пред Њега жив; зар нису дакле једно били заповест Живог и молитва Живототворног? Он је викнуо громким гласом, и то је било ради присутних, јер могао је не само тихо, него и само вољом да га васкрсне, и то издалека, док је још камен лежао на гробу“ (Палама 2005, 107). Све то, поново, у фокус наше пажње ставља појмове вере и љубави: вере која ствара чуда (Мт. 17, 20; Мт. 1, 21; Мк. 16, 17; Јн. 14, 12) и љубави Христовој, савршеној (I Јн.4, 12). На то нас позива Реч Господња али и Дело Његово и ничим условљена љубав Његова према нама. То су и обриси нашег пута и пребивања у вери, поверења у Њега, на шта, опет, пажњу скреће Богонадахнути Владика Николај: „Јер ако се потпуно предамо вољи Божјој ни длака с главе наше неће погинути (Лк. 21, 18), и све ће нам се десити у оно време у које треба да се деси, а не пре и не после“ (Николај 2000, 344).
Таква вера и таква љубав отворили су духовне очи Марији, једној од сестара Лазаревих, која је, на поменутој вечери нардовим миром помазала главу и ноге Исусове и обрисала их сопственом косом. Будући да су балсами коришћени и приликом сахрана, овај њен гест представља још једно најављивање Христовог страдања и смрти: „Прва два јеванђелиста пишу, да је жена просула миро на Христову главу, при чему свети Марко још додаје: разбивши стакленицу леваше му на главу. Најскупоценија мира држана су у добро залемљеним и тврдо запечаћеним скленицама. Жена је разбила грлић од стаклета, па је онда излевала миро најпре по Његовој глави па онда – у знак неизмерног поштовања према њему и своје сопствене смирености – и по ногама. Она се није трудила да лагано отвори стакло него га је разбила још и зато што је имала намеру да све миро, без остатка, излије на Господа“ (Николај 2000, 345).
Усудићемо се да дометнемо још нека запажања Богонадахнутом Николајевом тумачењу. По свему судећи, у питању је римски стаклени балсамаријум најчешће у облику птице у који је миро било заливено (Buljević 2002, 395). На Истоку су коришћени у чину погреба а бочица се отварала тако што је ломљен птичји реп или глава. Да је Марија балсам просула само на Спаситељеву главу то би се могло тумачити на више начина, али, будући да је њиме помазала и Његова стопала то недосмислено симболизује Христово најављено страдање и смрт, што је Сâм потом и потврдио, након што је укорио Јуду Искариотског због његове опаске да је требало продати миро и поделити новац сиротињи: „А Исус рече: Остави је! Она је то сачувала за дан мојега погреба…“ (Јн. 12, 7). Премда вероватно није реч, како се може мислити, о већој количини, и тај садржај омањег балсамаријума стајао је читаво богатство (Према Јуди Искариотском 300 гроша/динара, како се преводи изворни текст где је употребљена реч δηναρίων) и чувао се за посебне прилике, особито за чин сахране. Стога је Маријин гест више од обичне љубазности и поштовања: из те мале стаклене посуде, заједно са скупоценим миришљавим балсамом, „изливена“ је велика вера и љубав, коју, према Светом Николају, Господ стоструко узвраћа: „За триста гроша, које би крадљиви Јуда сакрио у мрак заједно са именом Маријиним, Марија је купила неисплативи бисер, наиме једну корисну поуку милионима и милијардама хришћана, поуку о том како Господ царски плаћа онима који Њему служе“ (Николај 2000, 347).
Стога се на данашњи дан свако од нас може упитати: у чему се огледа наше миро (?), шта се све крије иза брига светских моћника за сиромашне (?); те у нади, вери и љубави прослављајући непролазно дело Божје, попут четвородневног Лазара, испунити наредне и све дане, дароване нам од Животодавца Христа.
Литература:
Buljević. Zrinka Buljević (2002) „Stakleni balzamariji“, Longae Salonae I. Split: Arheološki muzej.
Николај. Владика Николај (2000). Омилије. Шабац: Глас Цркве. Палама. Свети Григорије Палама (2005). Господе, просвети таму моју; Сабране беседе. Београд: Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског.
