И као што је на путу за Јерусалим, уочи Страдања Спаситељевих,
народ полагао своју одећу пред Њега, и не само народ,
него и кнежеви народни (говорим о апостолима Господњим),
тако и ми, и кнежеви и потчињени, простримо одежде које су нам својствене,
управо – тело наше, покоравајући његове жеље духу,
како би смо се не само удостојили да видимо и да се поклонимо
Спасоносним Страдањима Христовим и Светом Васкрсењу,
него и да бисмо се насладили сједињењем с Њим.
Јер ако „постадосмо сједињени“, каже апостол,
„са обликом смрти Његове, онда ћемо и са васкрсењем“ (Римљ. 6, 5)
које нека сви дочекамо благодаћу и човекољубљем
Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа,
Којем доликује свака слава, част и поклоњење,
са беспочетним Његовим Оцем и Живототворним Духом,
сада и увек и у векове векова. Амин.
(Палама 2007, 110)
Богочежњивост народа, којем је вера била највећи иметак, након чуда које се збило у Витанији, повела је мноштво ка Маслинској Гори са које је Христос приспео у Јерусалим. Био је то догађај чисте и незлобиве вере и радости јер су, више интуитивно него разумски, познали Спаситеља као одговор на сопствене тежње и потребе. Премда је Господ знао да иде ка своме страдању и смрти, смирено је, јашући на магарету, уз клицање мноштва, ушао у Јерусалим. Не случајно већ премисаоно, као „град који убија пророке“ (Николај 2000, 347) Јерусалим је одабран да буде преображен од једног традиционалистичког центра у град спасења свег рода људског: „Но Јерусалим није био обиталиште само тесногрудих фарисеја, и надмених књижевника, и богоборних првосвештеника, но један невиђени мравињак од људских бића, један огроман логор од хаџија и богомољаца. За време Пасхе Јерусалим је у себи имао скоро онолико људских душа колико и Рим, тадања престоница света. Та непрегледна маса од људских бића, сабирала се у Јерусалим, да као буде ближа Богу. Не може се рећи, да срце незаведене масе народне није видовито“ (Николај 2000, 347-348).
Вероватно је међу окупљенима велики број у Христу видео „новог земаљског цара“, попут Његовог претка Давида, и у Њему – могућност избављења од римског владања Јудејом, међутим, Христово царство није од овог света (Јн. 18, 36) те народна „видовитост“ о којој слови Свети Николај Жички и Охридски, није била ништа друго до „прогледање срцем“. По вери својој, људи као деца и деца с њима, одуховљеним погледом спознали су Спаситеља света.
И ми данас на основу сопственог искуства можемо промишљати тадашњи Јерусалим. И данашњи „јерусалими“ широм света препуни су фарисеја „мира и поретка“, књижевника woke и cancel културе и богоборних хуманитараца. И ми данас осећамо као да смо у некој врсти (духовне) окупације, те опет многи очекују неку врсту вође и политичко избављење. То је нарочито уочљиво по питању Косова и Метохије. На ову рану благодатно може утицати једино „облога усрдне вере“ и уздања у Христа Спаситеља. Стога је промишљање Христовог уласка у Јерусалим, чини се, више него икад потребно нашем духовном прогледавању и поистовећивању са верним народом, који је Цара царева дочекао угледавши га не на каквом златом и драгим камењем опточеном трону већ на магарету. „Било је велико чудо што су и прости, и деца, и неуки на савршен начин богословствали о Богу ваплоћеном ради нас, узевши на своја уста анђелску химну. И као што су анђели на Рождеству Господњем запевали: Слава на висини Богу и на земљи мир (Лк. 2, 14), тако су сада ови, приликом уласка Његовог у Јерусалим запевали одговарајућу химну, говорећи: „Осана сину Давидову, осана на висини“ (Палама 2005, 109). Сећање, дакле, на смирење и љубав несагледиву са којима је, нас ради, Спаситељ пошао да буде унижен, мучен и погубљен, и наша срца и уста треба да испуни клицањем „Осана на висини! Благословен је који долази у име Господње“.
И то што долази на магарету нас се тиче: „Најисцрпније јеванђелист Лука (19, 30-35) описује чудо прозорљивости и власти Христове којом је Господ дошао до тог магарета. Идите у то село према вама, рекао је Господ неким ученицима, и кад уђете у њега наћи ћете магаре привезано на које никакав човек никад није уседао; одрешите га и доведите. Ученици су пошли по заповести, и заиста нашли су све како им је речено. С магаретом је била и магарица, матер његова. Зашто Господ није узјахао на магарицу него на магаре, на коме нико никад није јахао? Зато што се магарица није дала јахати ни водити. Магарица представља народ израиљски, а магаре народе незнабожачке. Тако тумаче Свети Оци, и тумачење је њихово несумњиво тачно. Израиљ ће одбацити Христа, а незнабошци ће Га прихватити. Незнабошци ће углавном пронети Христа кроз историју, и заједно с Њим ће ући у Вишњи Јерусалим, у царство небесно“ (Николај 2000, 348). То може бити и једина наша перспектива, те, када улазимо у храм као у Вишњи Јерусалим певамо Богу „докле јесмо“ (Пс. 145, 2); у својим радостима и тугама будемо са Спаситељем, кротким и дуготрпљивим Човекољупцем, како је још у IV столећу у својим „Катихезама“ поучавао црквени песник и епископ суседства нашега – Свети Никита Ремезијански: „(27) Деца су у храму узвикивала: Осана Сину Давидову. Није Господ, иако су фарисеји беснели од зависти, затворио уста невиних већ их је управо отворио говорећи: Зар нисте читали како је написано: Из уста мале деце одојчади начинио си себи хвалу? И ако они ућуте камење ће повикати. (28) И да не дужим говор, сам је Господ, поучавалац у речима и учитељ у делима одобравао свеблагодарну службу појања песама хвале да је са ученицима отпојивши хвалу изашао на Гору Маслинску (Мт 26, 30). Ко ће да сумња у такав доказ о побожности псалама и похвалних песама када се казује да је онај кога све небеско поштује и песмом слави са ученицима отпевао песму хвале? (29) Зна се да су после тако учинили апостоли када ни у тамници нису престали да поју хвале. Стога и најсветији Павле ословљава пророке црквене: Кад се сабирате, рече, сваки од вас има псалам, има науку, има откровење, а све да бива на поправљење. И опет на другом месту: Хвалићу Бога духом, а хвалићу и умом (1 Кор 14: 15). Тако и Јаков износи у својој посланици: мучи ли се ко међу вама, нека се моли Богу; је ли ко весео, нека хвали Бога (Јк 5: 13)“ (Никита Ремезијански 2007, 256-257). Наше место у непрекидној повесној нити богословствовања песмом Богу на висинама, заправо, јесте „сада и овде“, између славословне песме наших предака у Христу и анђеоске песме војске небеске „као глас вода и као глас громова јаких који говоре: Алилуја“ (Никита Ремезијански 2007, 257) које одзвања у вечности.
Стога, данас када ступимо у парохијске и манастирске храмове Богоспасаване Епархије тимочке, са својим Епископом, свештенством и свим верним народом, као деца – наследници Царства Божјег, певаћемо радосно и гласно: Осана на висинама; Благословен који долази у име Господње. У љубави Његовој сједињени, како је то, у беседи за Шесту недељу Часног поста, созерцавао светловидац Григорије Палама: „Налазећи се у Телу Његовом, у Цркви, ми имамо једну главу – Њега; благодаћу Свесветог Духа сједињени смо у један дух; сво смо примили једно крштење; и сви имамо једну наду; и један је наш Бог, над свима, и кроз све, и у свима нама. Љубимо, дакле, један другог, и примимо један другог, јер смо сједињенин један с другим. Знак по којем познају да смо ученици његови јесте – љубав, и очинско наслеђе које нам је Он оставио одлазећи из овог света јесте – љубав“ (Палама 2005, 110). Будемо ли је имали међу собом, тада ће и Он бити са нама у све дане до Дана Господњег, којег се сећамо сваки пут кад са анђелима и светима узносимо славословне песме до Престола Његовог.
Литература:
Никита Ремезијански. Свети Никита Ремезијански (2007). Сабрана дела; књига 1. Београд: „Друштво пријатеља манастира Дивљана“ Бела Паланка.
Николај. Владика Николај (2000). Омилије. Шабац: Глас Цркве.
Палама. Свети Григорије Палама (2005). Господе, просвети таму моју (сабране беседе). Београд: Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског.
