(поводом 40 дана од блаженог уснућа Митрополита видинског Дометијана)
На празник преподобне мајкe Параскеве – Петке, 14/27. октобра 2017. године, навршава се 40 дана од блаженог представљења у Васкрслом Господу Христу приснопамјатног Митрополита видинског Дометиjана. Поред наших личних и заупокојених молитви, које као чланови Цркве чинимо за упокојење новопрестављеног владике, а које пуноћу добијају кроз литургијско помињање на Светој Евхаристији, овим текстом желимо да подсетимо о духовној величини овог великог Божјег човека и једног од најзначајнијих архијереја сестринске нам Бугарске Православне Цркве (БПЦ) и васељенског Православља нашег времена.
Високопреосвештени Митрополит видински Дометијан (крштено име Димитар Попвасилев Топузлиев) рођен је 11. новембра 1932. године у многодетној свештеничкој породици у малом али живописном родопском селу Хасовица код Смољана у Бугарској. После завршеног основног образовања, у јесен 1947. године, примљен је за ученика Пловдивске духовне семинарије која је у то време била смештена у знаменитом Бачковском манастиру. Од јесени 1950. године долази до њеног обједињења са Софијском духовном семинаријом и школа бива премештена и наставља свој рад у близини, исто тако значајног, Черепишког манастира у близини Враце. Семинарију успешно завршава 1952. године и исте године уписује Духовну академију „Свети Климент Охридски“ у Софији, коју завршава 1956. године.
У Маглижком манастиру светог Николаја код Старе Загоре , 14. јануара 1959. године, под духовним руковођењем архимандрита Панкратија (касније Митрополита старозагорског), прима монашки постриг из руке тадашњег Митрополита старозагорског Климента и на монашењу добија име Дометијан, у част светог Дометијана Епикопа мелитинског. Исте године 10. марта, митрополит Климент га рукоположе за јерођакона у катедралном храму Светог великомученика Димитрија у Старој Загори и назначује га за епархијског ђакона, проповедника и појца при храму Пресвете Богородице у Старој Загори.
Од почетка септембра 1959. до 1962. године налази се на богословској специјализацији на Московској духовној академији у Сергијев посаду где га 18. јула 1962. године, у храму Покрова Пресвете Богородице при Академији, Патријарх руски Алексеј I рукополаже за јеромонаха за време заједничког служења свете литургије са Патријархом бугарским Кирилом.
Вративши се у Отаџбину од 1. јануара 1963. године назначен је за протосинђела Великотрновске митрополије у којој обавља дужност до краја фебруара 1967. године. У катедралном храму Рођења Пресвете Богороице у Великом Трнову одликован је чином архимандрита 4. децембра 1963. године од стране Великотрновског митрополита Стефана.
Од 10. марта 1967. године архимандрит Дометијан је на научној специјализацији у монашко-мисионарском центру у Тезеу код Лиона у Француској, а од октобра исте године је на Екуменском институту при Светском Савету Цркава у Бозеу у Швајцарској. Од фебруара до августа 1968. године слуша предавања на Теолошком факултету у Лозани а од августа 1968. до августа 1969. године је на језичком усавршавању и пракси у Лондону и Оксфорду а поред тога слуша и предавања на чувеном колеџу Кадестон.
Од 1. септембра 1969. године до 1. новембра 1970. године обавља службу пртосинђела Софијске митрополије а од 1. новембра 1970. до 1. марта 1979. године врши службу главног секретара Светог Синода. На овој одговорној служби га затиче и избор за епикопа са титулом „знепољски“ а хиротонисан је рукама, блаженог спомена, Патријарха бугарског Максима 15. децембра 1974. годиине у Патријаршијском катедралном храму Светог Александра Невског у Софији.
Како у отаџбини тако и у расејању усрдно испуњава сва послушања задата му од Светог Синода. Од 1. марта 1979. до марта 1983. године управља бугарском Акронском епархијом у Сједињеним Америчким Државама. После повратка у Бугарску, од 1. априла 1983. па до јула 1987. године служи као викарни епископ у Митрополији софијској помажући патријарху Максиму у управљању Софијском митрополијом. За Митрополита видинског је изабран 26. јула 1987. године а 2. августа исте године је устоличен у Видину.
Треба напоменути да је као високо образовани епископ и богослов и зналац многих страних језика (течно је говорио руски, француски и енглески а поред њих се служио румунским, турским, италијанским и српским језиком) представљао Бугарску Православну Цркву широм света на многим богословским скуповима, конференцијама и свечаностима како на свеправославном тако и на свехришћанском нивоу.
За тридесетогодишње архипастирско служење у древној Видинској митрополији (1987-2017.) блаженоупокојени митрополит Дометијан је успео да, као истински трудбеник на Њиви Госпоњој а у исто време као и активна друштвена личност, у врло тешким временима, непосредно пре а и после пада безбожне идеологије, када су се и те како осећале а и до дана данашњег се још осећају њене погубне последице, покрене духовно-материјалну обнову у митрополији кроз обнову и изградњу многих храмова, параклиса и манастира. Због тешке материјалне ситуације у држави и граду за живота му се није испунила жеља, да се прикупе материјална средства за генералну обнову катедралног храма Светог великомученика Димитрија, по величини другог храма у БПЦ после катедралног храма Светог Александра Невског у Софији и споменика од изузетног националног значаја. На његов предлог и иницијативу празник Светог великомученика Димитрија Солунског, престолни празник истоименог катедралног храма, одређен је за празник града Видина. Нарочито је његовим благословом и заједничким трудом са његовим најближим сарадницима (његовим викарима најпре Епископом величким Сионијем а касније и Епископом белоградчишким Поликарпом) била приметна обнова богослужбено-литургијског живота као и мисионарско-катихетско и социјално- харитативно служење Цркве у наше дане. Нарочито је била видљива обнова мушког и женског монаштва у митрополији доласком многих младих и Бога жедних душа у временима када је свуда приметно смањење интересовања и жеље за монашким начином живота. Његова љубав, једноставност и пријемчивост за сваког човека без разлике, ма из ког народа, друштвеног сталежа и које вере да је био, чинила га је јединственим и непоновљивим.
Нарочито је волео наш српски народ и Цркву и са великим одушевљењем је причао о нашим светињама, нарочито га је погађало тешко стање у коме се налази наш народ и његове светиње на Косову и Метохији јер се и лично у то уверио приликом његове последње посете Косову и Метохији 2. и 3. октобра 2010. године, када је предводио делегацију БПЦ, на устоличење Патријарха српског Иринеја у Пећкој Патријаршији.
Као интересантна анегдота може се поменути детаљ из Митрополитових сусрета са нама Србима, када би увек запевао, нама непознату песму о Светом Сави, коју је чуо, заволео и запамтио још када је као члан делегације БПЦ на челу са патријархом Максимом био у посети нашој Цркви и патријарху Герману. Кроз шалу би тада говорио „Ајде Срби певајте и ви да не буде да један бугарски владика зна а ви не знате песму о највећем српском свецу“
Разним поводима, више пута је долазио у мирне посете нашим епископима и Тимочкој епархији. Задња Његова посета, која је била за саму црквену и градску славу града Зајечара, Рођење Пресвете Богородице 2015. године, уписана је златним словима у историју односа две сестринске православне цркве и два братска народа. Уочи славе, са својом делегацијом, у којој је био његов викар Епископ белоградчишки Поликарп, такође велики пријатељ владике Илариона и Тимочке епархије, и неколико свештеномонаха из Видина, митрополит је посетио манастир Суводол, који такође слави Рођење Пресвете Богородице, и у коме је присуствовао празничном бденију. За сам Празник у зајечарском Саборном храму началствовао је Светом Литургијом уз саслужење, домаћина, Епископа тимочког Илариона и епископа белоградчишког Поликарпа, као и свештенослужитеља из Видинске митрополије и Тимочке епархије. У беседи на крају литургије митрополит Дометијан је срдачно заблагодарио на указаној љубави и топлом гостопримству којим је Његова делегација удостојена и још је нагласио да су два наша народа (српски и бугарски) братска, суседи и једино што треба да буде и постоји између нас је узајамна љубав, уважавање, помагање и утврђивање у хришћанском миру, љубави и јединству.
Митрополит је тада изразио жаљење због догађаја, који су једна црна страница у историји два 
братска народа (Српско- бугарски рат 1885. године као и Први и Други светски рат) и помолио се Богу да опрости братоубилачке поступке људима који су били одговорни и који су допустили да се браћа убијају. Исто тако изразио је жаљење и кајање због чињенице да је више од 50 српских свештеника побијено у периоду од 1914-1918. године од бугарских војника под дејством тамних и нељудских сила. Митрополит је нагласио да су свештеници мученици који се моле како за српски тако и за бугарски народ. Истакнувши љубав са којом долази, казао је још да нас Христос обједињује и дарује нам јединство које је неопходно да ценимо, обнављамо и да кроз њега будемо мирољубиви и да као једна велика породица идемо ка светлој и достојној будућности. После митрополитове беседе поздраве је упутио и домаћин Епископ тимочки Иларион који је још једном заблагодарио за част којом је Зајечар удостојен да га, од свих вољени дјадо Дометијан, посети и буде учесник у празновању славе града. После литургије, пред спомен обележјем на северном зиду храма, архијереји су одслужили мали помен убијеним свештеницима Тимочке епархије од стране бугарске војске у Првом светском рату.
Услед старачке изнемоглости и због све учесталијих здравствених проблема митрополит Дометијан је задњи пут литургију служио у митрополитском храму Светог Николаја у Видину на сам храмовни празник 6. децембра 2016. године.
У години када се Видинска митрополија увелико припремала да 11. новембра (дан митрополитовог доласка на овај свет) свечано прослави двоструки митрополитов јубилеј, 30 година од устоличења на древну Видинску митрополију и 85. рођендан, у универзитетској болници „Лозенец“ у Софији 18. септембра 2017. године, митрополит Дометиан је уснуо у Господу коме је целог свог живота предано служио. Тело уснулог митрополита је сутрадан допремљено у Видин, у коме је 30 година као архипастир мудро свештенослужио и пастирствовао, и положено било на одар у катедралном храму Светог великомученика Димитрија где је народ из Видина, целе митрополије као и из других бугарских градова долазио да се опрости од свог вољеног владике. Сутрадан 20. септембра после одслужене заупокојене литургије коју је служио, аминистратор Видинске митрополије, Врачански митрополит Григорије, служено је опело којим је началствовао Патријарх бугарски Неофит са многобројним митрополитима, епископима и свештенослужитељима. По благослову Патријарха српског Г. Иринеја, Српску Православну Цркву је, на овом молитвеном испраћају, представљао Епископ тимочки Г. Иларион. После опела литијна поворка са телом блаженоупокојеног митрополита кренула је улицама Видина до митрополитске цркве Светог Николаја. Уз највеће црквене и државне почасти и после малог помена тело митрополитово је положено у гробницу иза олтара храма у дворишту Митрополије, где се налазе још неколико гробова његових светлих претходника на трону Видинских митрополита, и где заједно чекају Други и славни долазак Христов, васкрсење мртвих и живот будућег века.
Вечан ти спомен, достојни блаженства незаборавни владико Дометијане!
