Јануара сваке године, већ вековима уназад, света православна Црква прославља великог и дичног светитеља – Светога Саву Српског. Саву нарочито величанствено прослављају његова духовна деца, његова српчад. У српским се земљама зна: на Савиндан, 14. јануара (27. јануара по гргуријанском календару) се служе свете Литургије, прослављају породичне славе, школе прослављају своју школску славу, одржавају се приредбе, певају се химне, говори се о животу и делу овог дичног Светитеља… Па ипак, извор инспирације на овај дан је непресушан. Колико се год о Светом Сави причало и писало, увек има да се нешто дода. Српска душа тражи свога духовног оца, гладна је Светосавља, жељна је оваплоћења Савине личности кроз поезију, прозу, интерпретацију… Молећи заступништво Светог Саве и његов благослов с више, презентујемо парче духовне хране, слово о Светоме Сави!
На менију ове духовне гозбе неће бити општепознатих ствари у виду информација и података, таксативног набрајања и историјских форми. Све се то може наћи у многобројним уџбеницима, историјама Срба и Србије, житију Светога Саве па и песмама и народним приповеткама о овом светом Србину. Сервираћемо духовни и богословски осврт на неке мање познате етапе из живота Светог Саве. Надамо се да ће, пратећи овај рецепт, људи бити још молитвеније пробуђени спознајом силине Савине душе у личности највећег човека Божијег који је ходао земљом а себе поносно сматрао Србином.
Свети Сава је деловао у трећем таласу покрштавања и оправослављивања народа на овим просторима. Први је био у време апостола, у првој половини првога века (где су најзначајнију улогу имали свети апостол Јаков Заведејев и његов ученик, један од седамдесеторице – свети апостол Агатоник, као и свети апостол Павле, али и други), а други талас је био у време равноапостолне браће Ћирила и Методија. Овај трећи талас у време Светога Саве је вероватно и најзначајнији јер је то за свагда определило и укоренило српски народ у етосу православном, оличеном у једном човеку – Светоме Сави Немањићу. Оно добија један посебан назив – Светосавље. Колико је дубоко у умове, душе и срца Срба ушло Светосавље, види се и по силини која још увек делује, након осам векова на цео наш народ. Још је значајан био светосавски талас, јер је он први који се одиграва у смутно време после отпадања запада од Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве, па смо ми од тада постали и до сада остали исток – западу и запад – истоку. Тешко је и описати какав је визионар био Свети Сава док је божанском мудрошћу провидео осамостаљење српске цркве; како је утемељио цео српски народ на светитељству свога оца Стефана Немање – Светог Симеона Мироточивог; како је свима уткао љубав према Христу, Небеској Отаџбини али и овој земаљској; како је утицао на свог брата Стефана Првовенчаног, светог српског краља, али и на све остале крвне и духовне потомке.
Један учени музичар 21. века је пожелео да свој дом украси једном лепом иконом. Замолио је иконописца да животвори икону, али није био сигуран коју би желео јер, наиме, није био дубински побожан већ обичајно. Када му је иконописац препоручио да то буде икона Светога Саве, овај школовани музичар је кроз питање збуњено прокоментарисао: „Зашто Светог Саву? Зар то није школска слава? Не бих њега, подсећаће ме на школске дане.“ И заиста, Свети Сава се у народу највише повезује са школом – што никако није погрешно, али је овај стуб нашег народа био много свестранији од онога што му се приписује од стране неупућеног народа. Али и они који су историјски упознати, па чак и црквено, најчешће говоре о познатом бекству са очевог двора, где је млади Растко Немањић „презрео царке дворе и порфиру“, говори се и о подизању светогорског манастира Хиландар, о добијању аутокефалије српске цркве, евентуално о измирењу браће над моштима свога оца и касније о спаљивању Савиних моштију на Врачару. Ту се одприлике исцрпљују знања о Светоме Сави, а до срца долази неугодна (понекад и угодна) везаност за школу. То не треба да чуди, јер се химна Светом Сави управо у школама учи и пева; позната је прича о Светом Сави и ђаволу, а историја једино Сави у имену додаје „Свети“ (иако има толико светитеља о којима би школска историја могла да учи). То је оно што се зна и то је оно што се осећа на генералном нивоу. А да ли се зна да је Свети Сава васкрсавао из мртвих? Да ли је чудно ако кажемо да подвиге као што су Савини, Света Гора још видела није? Да ли када чујемо реч „љубав“ имамо асоцијацију на Светога Саву? Да ли завет коме смо доследни преписујемо опет њему? Знамо ли да оно што је Свети Сава нама оставио – сам је називао „правом вером“? Да ли можемо разумети да је био отац своме оцу? Чак му ни мач није требао како би савладао своје непријатеље. Знамо ли да је био вољен свуда и да се тренутно на коленима моли пред Христом за свој српски народ? Знамо ли да је црквено-државни закон постојао и пре Цара Душана? Све то ћемо овде представити и свакога Светоме Сави приближити.
Да разјаснимо одмах једну недоумицу: да ли је Растко Немањић бежао од свог дома, и да ли је њега отац јурио? У народу и приповеткама се увек тако прича, али није то потпуна слика. Млади Растко јесте отишао од куће, али највише због самог себе и својих емоција, посебно према мајци коју је много волео. Она би му свакако дала благослов за манастир, али можда нешто касније и сигурно не без мајчиних суза које би можда одвратиле младог Растка. Отац такође, имао је довољно синова који би га наследили, а и био је побожан. „Јурење“ за сином је више била потрага, јер није знао где му је најмлађи син, нити је знао за ту његову жељу. У „Животу Светог Саве“ светог Владике Николаја Велимировића је лепо описано олакшање које је Стефан Немања осетио када је пронашао свога сина на Светој Гори и чуо из његових уста да је добро и да не брине. Тако је почело.
Надовезујући се на причу о оцу и сину, дотаћићемо се неизмерне љубави између Светог Симеона – Стефана Немање и сина му Светитеља Саве. Та љубав се протеже и након очеве смрти, јер у Христу дуси смртни са бесмртним зборе. Када је већ био замонашен, Свети Сава је писао своме оцу (који му је редовно слао много дарова, а које је Свети Сава срдачно раздавао другима) да дође код њега како би се замонашио. Једном приликом му је рекао да га више никада неће видети нити чути од њега уколико не дође на Свету Гору и замонаши се. Иако то можда делује грубо, Свети Сава није мислио на себе, него на свога старога оца и старао се о његовом спасењу. Послушавши га, Стефан Немања се није покајао и није погрешио. Постао је први светитељ међ’ Србима. Сава је био духовни отац своме биолошком оцу. О љубави изузетно много говори и следећи догађај: већ остарео, Симеон је био везан за кревет и тешко је могао да се креће. Свуда су га носили на носилима. Када би дошло време молитве старац Симеон би са жалом говорио своме сину Сави: „жао ми је, али твој стари отац не може више да врши метаније.“ На то би, љубављу испуњени монах Сава одговарао: „Нека оче, ја ћу правити метаније уместо тебе.“ О каква синовска љубав! Сваким коленопреклоним поклоном и уздисајем, љубав која је у срцу се све више оваплоћивала – пројављивала на делу. То је светог старца миром испунило, а Саву очевим и Божијим благословом. Тако је Свети Сава свакога дана радио дупло више метанија, очеве љубави ради. Након смрти, на Савине молитве, Свети Симеон је из својих моштију пуштао благоухано и исцељујуће миро и тако указивао љубав ономе који га љубљаше. Зато и би прозван Мироточиви.
Пожелевши да сагледамо подвижништво Светога Саве, ми ћемо се запањити његовом ревношћу и љубављу за Христа којом је одисао. Као још млад монах одмах је почео строго да пости, бди целу ноћ, усрдно молећи се. По угледу на свете апостоле, ходио је бос кршном Светом Гором, не обазирући се на доба године или терен по којем корача. Тај подвиг је на неко време прекинуо када му је дошао стари отац. Говорио је да не може да га гледа са тим крвавим стопалима јер тако старцу крвари душа. Након очеве смрти, Сава се вратио моди обуће коју је највише волео – непостојећа! Тада је толико постио да се хранио искључиво само светим причешћем. Записано је да му се од толиког поста стомак спојио са кичмом. Касније је због тога био онемогућен да једе „на води“, него је морао узимати уље. После ревносног подвига наступило је свето смирење. Мање је познато да у Кареји, у испосници светога саве постоје вериге – ланци. То су ланци који су за зид окачени. Чему су служили? Ове вериге су биле ту зато, када би се од бдења Свети Сава уморио или му се приспавало, да се могао окачити, обесити рукама о те вериге како не би пао ако заспи усред свеноћних молитава. Тако је озбиљно Свети Сава схватао молитву и својим подвизима освештао надолазеће тешке дане за Српски народ и цркву.
Како се ратује? Оружјем, наравно. Како ратују Христови војници? Христовим оружјем, то се подразумева. А шта је Христово оружје? Крст часни, вера чиста и молитва честа![1] Тим је оружјем Христова војска свагда побеђивала и увек ће. За нас војују још и небеске силе – анђели и арханђели. Таква једна, оку невидљива борба се одиграла и у време Светога Саве. Када је Стефан Првовенчани имао проблема са Стрезом, властелином из Бугарске. Прича око власти у Бугарској и учешћа Србије у њој је мало компликованија, али за нас је битно следеће: тај Стрез био је опак и покварен човек. Желео је да пролива хришћанску крв и то је и чинио. Када је дипломатија заказала, једино уздање српског краља Стефана је била у брата му Саве. Њега је послао да преговара са Стрезом и покуша да га уразуми. Стрез се био забарикадирао у својој тврђави и тамо чинио гнусне ствари. Бацао је са терасе људе ради забаве, а услед баханалија које је организовао. Када се појавио Свети Сава, Стрез га је примио са свим почастима, али му је срце било камено и није хтео да слуша Саву ни када је говорио смирено и о љубави Христовој, нити када је претио казном Божијом. Свети се Сава повукао и у близини те тврђаве усрдно Богу молио. Ујутру је стигла вест да је Стрез мртав, а да је пре него што је задобио смртну рану узвикивао свим присутнима да га спасу од младића са крилима и ватреним мачем. Јасно је да је ангео Божији дошао и учинио правду. Касније су се сви на српском двору радовали, осим Саве коме је било жао што није могао да спасе Стрезову душу. Тада је пред војницима и војсковођама изговорио: „Чујте и пазите, браћо. Господ нас је избавио без икаквог оружја, коња и људске снаге, усмрћујући нашег противника. Да, сам Господ је све то учинио посредством Пресвете Богородице и нашег оца Светог Симеона. Све се ово Стрезу догодило због његових превара и немања страха Божјега. Према томе, будите разумни и украсите свој живот поштовањем свемогућег Бога, који непрестано гледа одозго и види наша добра и рђава дела. Не ратујте, изузев у одбрани Божје правде. Неће вас никада задесити никакво зло, ако сте решени и спремни да испуњавате вољу Божју, у кога никада не престаните да полажете наду“[2]
„Чекам васкрсење мртвих…“ вели Никео-Цариградски символ вере. То је васкрсење које очекујемо сви и које ће се збити по другом Христовом доласку. Али до тада, било је и биће још васкрсавања, не оног коначног, али васкрсавања – повратка мртвих у живот – да. То је чинио Христос, то су чинили Његови апостоли, то су чинили и многи угодници Божији. Али за разлику од осталих чуда и дарова Духа Светога, овај није толико заступљен. Свети Сава је васкрсавао из мртвих!
Када је Савин брат Стефан био на самрти, при сваком виђању мољаше Саву да га замонаши, како би свој живот окончао у англеском чину монашком. Свети Сава је то одлагао и одлагао. Лечио је свога брата молитвама и силом Господњом, али никако да га постриже. Једном беху дошли краљеви коњаници пред Светога Саву и пренеше му тужне вести: „Твој брат, краљ Стефан је умро.“ Сава похита ка двору. Говорили су му успут да је Стефан само дозивао Саву. То су му биле и последње речи. Никога од својих наследника није одредио за новог краља говорећи: „Моје краљевство није моје, већ мога брата. Питајте Саву.“ И тако дође у двор после дужег времена Сава и нађе брата како лежи мртав, опкољен ожалошћеном породицом и дворанима. Тада Сава спусти руку своју свету на груди Стефанове, закрсти му срце изговарајући молитву: „Заповеди, Господе, Твоме анђелу„, мољаше он, „да врати душу Твоме слузи, а моме брату, да живи само до вечери овога дана, како би га могао увести у анђеоски ред монаха, који је он тако силно желео.“ Тада гласно рече: „Устани мој господару и говори!“. Бог даде те васкрсе краљ Стефан Првовенчани. Каква сила! Тада је по Савином савету одредио сина Радослава за краља, предао му свој жезал и круну, примио монашки чин и онда се примирио. До краја дана и свог земног живота је провео прислоњен на Савине груди, као некад свети Јован Богослов – љубљени ученик Христу на Тајној Вечери. Сава га је миловао и говорио му о Царству Божијем. Тако, слатко предаде дух свој монах Симон, некадашњи краљ српски Стефан Првовенчани.
Напоменули би и то да је пре Душановог законика постојало Савино „Законоправило“ (грч. Номоканон или руски Крмчија). Њега је од тада користио манастир Хиландар и многи други манастири, као и краљ Стефан. Имао је Савино Законоправило код себе и увек се са њим консултовао, а и лично са братом Савом.
Шта је оно највеће што нам је у ствари оставио Свети Сава? Све су ствари велике: и сећање, и школа, и Законоправило, и чудеса, и продуховљен народ… Али све то је мањег значаја од оне главне ствари – вере православне. Свети Сава је то називао „Правом вером“, што оно и јесте. Упућивао је на Онога од Кога и задобија сву ту силу и снагу – на Исуса Христа, на Свету Тројицу, Једнога у Тројици и Тројицу у Јединици. То је нама али и целом свету завештао у Беседи о правој вери. Ту исповеда веру коју нам оставља у аманет. То је вера Јеванђељска, вера Васељенских сабора и Светих Отаца. Њу треба читати редовно и себе и друге подсећати на њу. О њој самој ништа не говори боље до она сама. Речи Светога Саве пред крај беседе: „Зато, ако ово сачувате, бићете блажени од Бога у векове и биће блажена срца ваша, и блажене биће душе ваше, и блажени бићете, ви који сте примили Божју веру и сачували се чисто у њој. Гледајући на бесмртни Христов дар, бесмртна дела у Христу свагда творите: веру чисту и молитву честу, с љубављу имајући према Њему наду, и савест чисту пред Богом и људима (упор. ДА 24, 16), пост и бдење, истину у свему, чистоту телесну и душевно уздржање, чувајући разум светог крштења, просвећења Божјег, којим се одрекосмо Сотоне и свих дела његових. И свагда покајање љубити, исповедање својих грехова и плакање над њима и смирење, праведност, поучење, исправљање свога живота, мржњу на грех; неопијање, не блудничење, него, напротив, чист живот, какав је угодно гледати Божјим очима.“
За крај, молитвено се обративши Светоме Сави, подсетимо се пророчке надпесме – Небеске Литургије светог Владике Николаја Велимировића. У њој му се Духом открива да Свети Сава клечи пред Престолом Христовим и моли Га за свој српски народ. Толико је велика љубав Савина за нас, да у једном тренутку Сава Христу каже: „Стид ме једе и стид ме изједе. Због гријеха народа мојега, што и мене држиш близу себе. Зато плачем мој Предраги Спасе, Вјечност ми је кратка за плакање, Волио бих и у паклу бити, Само Срби да сe Богу врате“.
Одговоримо на ту љубав Светога Саве држећи се Савиног завештања, држећи се праве вере, држећи се Светосавља, држећи се православља. Слава нек је Богу кога Сава воли и пред Киме се за нас моли – Оцу и Сину и Светоме Духу, сада свагда и у све векове векова. Амин!
Студент Православног Богословског факултета,
Душан Мићићеловић
22. јануар 2019. године
[1] Из „Беседе о правој вери“ Светога Саве
[2] Живот Светог Саве –Свети Николај Велимировић
