У Свети и Велики четвртак вршимо молитвени спомен на Христову Тајну Вечеру на којој је установљена Света Евхаристија; Молитвено се сећамо Спаситељеве опроштајне беседе, на Христово омивање ногу својим ученицима, као и Првосвештеничке молитве пред страдање.
Централни и особито важан спомен Великог четвртка јесте Христова Тајанствена вечера, на којој је Он заблагодаривши Оцу, преломивши и осветивши дао хлеб својим Светим ученицама и апостолима рекавши: „Узмите, једите; ово је тело моје.“ и „Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја Новога Завета која се пролива за вас и за многе ради отпуштења грехова“ (Мт. 26, 26-28) Црква Божја од овог тренутка до данас, није ништа друго до једна непрестана Тајна вечера, једно вечно сабрање у име Господње и заједничарење са Њим јединим истинским Свештенослужитељем. Када су питали једног Светогорског старца: Страче, шта је Црква? Он је будући испуњен богатим литургијским искуством свом духовном чаду одговорио: Црква је непрестана Литургија. Из ове врло надахнуте поуке огледа се онај суштински значај Свете Литургије као Тајне над тајнама, и као наше учествовање у вечној трпези Царства небеског где увек и изнова потврђујемо свој хришћански идентитет. Ове Спаситељеве такозване речи установљења које је изговорио на Тајној вечери, саставни су и централни део сваке евхаристијске молитве, или како још кажемо, молитве анафоре.
По речима Високопреосвештеног Митрополита црногорско-приморског Амфилохија: „Исти Господ који је био са својим ученицима приноси и приноси се на свакој Светој Литургији, исти Господ поново бива жртвован и страда, исти Господ који је благословио дарове на Тајној вечери, поново благосиља и освећује силом и наитијем Духа Светога, и тако вечно Он бива Онај који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје, Христос Бог наш . На Литургији Светог и богоносног Василија Великог коју савршавамо на Велики четвртак, сви се молимо да постанемо вечни причасници Спаситељеве Тајанствене вечере која вечно траје и на којој су сви позвани без изузетка.
Приликом Тајне вечере Господ је прорекао својим ученицима да ће га један од њих издати, знајући да ће то бити Јуда. „Заиста вам кажем; један од вас издаће ме“ (Мт. 26, 21). „А Јуда издајник његов одговарајући рече: да нисам ја учитељу? Рече му (Исус): Ти каза“ (Мт. 26, 25). „Рече му Петар: Нећу те се одрећи макар морао и умрети с тобом“ (Мт. 26, 35). Након Тајне вечере Христос праћен својим ученицима одлази у Гетсимански врт, где је својом личном молитвом указао да је молитва за време невоља, страдања и искушења највећа снага за подношење свих животних потешкоћа, па и телесне смрти. У овај свети дан сећамо се и Христовог омивања ногу својим ученицима, показујући тако крајњу смерност, која за хришћане представља врлину над врлинама. У синаксару Великог четвртка о овом Спаситељевом чину читамо: „Пред сами почетак вечере (тако говори свети Златоусти), Христос устаде, одложи своје горње хаљине и насу воду у умиваоник, и све то учини сам, да би тиме посрамио Јуду, а уједно подсетио остале ученике да не траже старешинство. Христос поучава ученике и након прања ногу, показавши то сопственим примером, и говори: Који хоће да буде први нека буде последњи од свију и нека буде свима слуга.
Изгледа да је Христос опрао ноге прво Јуди, који је безочно седео у прочељу. Петар, последњи ученик коме је Христос пришао, ватренији од осталих, брањаше Учитељу, али одмах након тога са задовољством дозволи. Кад опра њихове ноге и показа да ће се узвисити сваки онај који себе понизује, и поново узе хаљине и седе, поче да их поучава да воле један другога и не траже старешинство.ˮ
Богослужбене особености Светог и Великог четвртка
Велики четвртак красе многе богослужбене особености, почев од Литургије Светог Василија Великог коју почињемо вечерњим богослужењем, па до такозваног Великог бденија. На јутарњем богослужењу Великог четвртка након шестопсалмија поје се посебан тропар:
Када се славни Ученици за време вечере умивањем просвећиваху, тада се безбожни Јуда, болујући од среброљубља, помрачиваше, и Тебе, праведнога Судију, предаје неправедним судијама. Љубитељу новца, погледај онога који се због тога обесио; бежи од ненасите душе, која се дрзнула да тако поступи са Учитељем. Према свима добри Господе, слава Теби.
Света Црква, овим садржајним тропаром подсећа вернике да одбацују наклоности према материјалном, и према овоземаљским стварима јер, указујући на пример Јуде, потврђује се оно шта је Спаситељ рекао: „Ниједан слуга не може два господара служити; јер, или ће једнога мрзети, а другога волети, или ће се једнога држати а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону“ (Лк. 16,13). Након овог тропара, следи читање Еванђеља (Лк. 12, 1-40; зачало 108), након Еванђелског чтенија читамо педесети псалам, и након тога одмах почињемо са појањем канона. После треће песме канона читамо сједалне, док после шесте песме читамо кондак, икос и синаксар. Као и у прва три дана страдалне недеље, Чесњејшују не појемо, већ целу девету песму уз припеве „Слава теби Боже наш, слава тебиˮ. Једна од богослужбених особености је и тропар пророштва и читање Старозаветног одељка из пророштва Јеремијиних на првом часу. У овом Старозаветном чтенију Пророк види непријатељство јудејских старешина против Христа, као и Спаситељеву кротост приликом предавања у руке безбожника. За време читања часова, у неким крајевима, особито код Православних Грка, постоји благословени и леп обичај да се омива Часна трпеза. Овај чин омивања Часне трпезе према напоменама из богослужбеног правила, савршава Архијереј, а ако Архијереј није присутан, обавља најстарији презвитер. На Велики четвртак савршавамо и Свету Евхаристију, служимо вечерњу Литургију Светог Василија Великог, и овде би било корисно нагласити да би она требала да се служи нешто касније него иначе (типик предлаже да би време служења ове Литургије било у осми час дана, тј. око 14. часова поподне). На овој Литургији након малог входа читамо Старозаветне одељке из књиге Изласка (Глава 19,10-19.), из књиге о Јову (Глава 38,1-21 и 42,1-5.), као и из пророштава Исаијиних (Глава 50,4-11.) Од Новозаветних чтенија читамо: Из прве посланице Коринћанима, зачало 149.(Глава 11,23-32.); и из Еванђеља од Матеја, зачало 107. (Глава: 26,1-20; Јн. 133-17; Мт. 26,21-39; Лк. 22,43-45;Мт. 26,40-27,2.) Уместо херувимске песме поје се посебна песма:
Прими ме данас, Сине Божји, за причасника Тајне Вечере твоје, јер нећу казати тајну непријатељима твојим, нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као разбојник исповедам Те: Помени ме, Господе, у царству твоме.
Ову песму појемо и на месту причасног, као и уместо „Да се испуне хвале Твоје … После заамвоне молитве, служи се чин омивања ногу. На овој Светој Литургији припремају се и честице за причешћивање болесних током целе године. Када је реч о овој припреми, многи литургичари сматрају да се ове честице за болне могу припремати и на било којој другој Литургији, када се укаже потреба, мада и поред ове литургичке напомене, слободно можемо рећи да се некако усталило припремање честица за причешће болних, искључиво на Велики четвртак. У саборним храмовима помесних цркавâ, на Велики четвртак предстојатељ освећује Свето миро, које се у претходним данима припремало посебним чином, такозваним мироварењем.
На велики четвртак увече, у други час ноћи (око 21. 30ч), служи се јутрење Великог петка, које називамо и Великим бденијем или чином Светих и спасоносних Страдања Господњих. Након шестопсалмија пева се тропар Великог четвртка, за време чијег појања ђакон (или презвитер) каде цео храм, и након тога почиње се са читањем дванаест Страсних Еванђеља. Неопходно је напоменути следеће: У нашим крајевима усталила се једна веома лоша и погрешна пракса клечања за време читања Страсних Еванђеља, која указује на недовољну литургијску свест, као и на уношење идивидуалне (личне) побожности на заједничко богослужење. Канонски поредак налаже да у овом периоду, па све до вечерњег на Педесетницу, нема клечања. Са друге стране, ђакон нас пре читања ових Еванђеља позива да смерно (усправно) стојимо и са сваком пажњом слушамо Еванђелске одељке о страдању Господњем. На заједничном (саборном) богослужењу није дозвољено изражавати некакву личну побожност, већ у духу саборности и заједништва, прилагођавамо се вишевековном богослужбеном поретку, и тако целокупно биће човечије учествује како положајем, тако и покретима свога тела, не реметећи освештани и благословени богослужбени поредак.
Након отпеваног тропара и кађења храма са двери се чита прво Страсно Еванђеље. Пре читања Еванђеља певница поје „Слава теби Господе, слава теби!ˮ, док на крају сваког од дванаест Еванђеља пева се „Слава дуготрпљењу твоме Господе!ˮ Првих пет Страсних Еванђеља подељено је са по три антифона и са сједалнима. Када је реч о овим сједалним, наглашавамо да је у овом случају за време њиховог појања забрањено седење, из разлога што Свето Еванђеље стоји на налоњу испред царских двери, као и због кађења. Након петог Еванђеља Епископ (или презвитер), износи икону Распећа, или Распеће Христово и полаже га на уобичајено место на средини храма. За време изношења Распећа Христовог поје се дивна стихира:
Данас виси на дрвету, Онај који је на води земљу утврдио (трипут). Венцем од трња се крунише, Онај који је Цар Анђела. Лажном порфиром огрће се, Онај који је огрнуо небо облацима. Шамаре прима, Онај који је у Јордану ослободио Адама. Клинцима би прикован, Женик Цркве. Копљем би прободен Син Дјеве. Поклањамо се страдањима твојим, Христе. Поклањамо се страдањима твојим, Христе. Поклањамо се страдањима твојим, Христе. Покажи нам и славно твоје Васкрсење.
После прочитаног седмог Еванђеља престаје се са кађењем и малим јектенијама, док после осмог Еванђеља почињемо са певањем канона, уз напомену да се у данима страдалне недеље Библијске песме изостављају. Чесњејшују не појемо, већ целу девету песму са припевом „Слава теби Боже наш, слава теби!ˮ Након прочитаног деветог Еванђеља поју се хвалитне стихире, док након десетог Еванђеља читамо мало славословље и ђакон (или презвитер) произноси прозбену јектенију, након које се чита једанаесто Еванђеље. Потом појемо стиховње стихире и након њих се чита дванаесто Еванђеље, уз напомену да се пред ово последње Еванђеље кади цео храм. Наставак и крај јутрења је као по обичају, уз отпуст Великог петка: „Христос истинити Бог наш, који је ради спасења света претрпео пљувања, бијења, ударања, крст и смрт…ˮ У продужетку овог јутрења не служимо први час, јер се на Свети и Велики петак ујутро служе Велики (царски) часови.
Распоред дванаест Страсних Еванђеља:
Прво Страсно Еванђеље: Од Јована, зачало 46 (глава 13,31-18,1)
Друго Страсно Еванђеље: Од Јована, зачало 58 (глава 18,1-28)
Треће Страсно Еванђеље: Од Матеја, зачало 109 (глава 26,57-75)
Четврто Страсно Еванђеље: Од Јована, зачало 59 (глава 18,28-19,16)
Пето Страсно Еванђеље: Од Матеја, зачало 111 (глава 273-32)
Шесто Страсно Еванђеље: Од Марка, зачало 67 (глава 15,16-32)
Седмо Страсно Еванђеље: Од Матеја, зачало 113 (глава 27,33-54)
Осмо Страсно Еванђеље: Од Луке, зачало 111 (глава 23,32-49)
Девето Страсно Еванђеље: Од Јована, зачало 61 (глава 19,25-37)
Десето страсно Еванђеље: Од Марка, зачало 69 (глава 15,43-47)
Једанаесто Страсно Еванђеље: Од Јована, зачало 62 (глава 19,38-42)
Дванаесто Страсно Еванђеље: Од Матеја, зачало 114 (глава 27,62-66)
Из химнографије Светог и Великог четвртка:
Хлеб примивши у руке издајник, потајно их пружа и прима цену Онога који је рукама својим саздао човека; и непоправив остаје, Јуда роб и варалица. (кондак)
Сабира се дакле, веће Јудејско, да би Саздатеља и Творца свега, предало Пилату. О безаконика, о неверника! Јер Оног који долази да суди живима и мртвима, на суд спремају; Онога који исцељује страсти, за страдање припремају. Господе дуготрпељиви, велика је милост твоја, слава Теби. (прва стихира на хвалитне)
Јуда издајник лукав будући, лукавим целивом предаде Спаса Господа, и Владику свих, као роба продаде безаконицима. Као овца на заклање, тако иђаше Јагње Божије, Син Очев, једини Многомилостиви. (трећа стихира на хвалитне)
Јагње, којега проповеда Исаија, иде вољно на заклање, и плећа даје на ране, образе на шамаре, а лице не окрену од срамоте пљувања; и на срамну смрт се осуђује. Безгрешни све ово вољно прихвата, да би свима даровао из мртвих васкрсење. (Слава и сада на хвалитне)
Данас се против Христа сабра лукаво веће, и против Њега сујетно се саветоваху, да предаду Пилату на смрт Невинога. Данас због новца Јуда сам себи вешала ставља, и лишава сеоба живота, привременог и божанског. Данас Кајафа нехотећи пророкује: Боље је, говорећи, да један умре за народ! Јер је дошао да пострада за грехе наше, да нас ослободи, од ропства непријатељу, као Добар и Човекољубац. (прва стихира на стиховње)
Тајноводећи, Господе, твоје ученике, учио си говорећи: О пријатељи, гледајте, да никакав страх вас не одвоји од Мене, јер ако и страдам, но за свет. Не саблажњујте се, дакле, о Мене, јер не дођох да ми служе, него да служим и душу своју положим у откуп за свет. Зато, ако сте ви пријатељи моји, намене се угледајте: Који хоће да је први, последњи нека буде; господар као слуга. Останите у мени, да грозд донесете; јер ја сам чокот живота. (и сада на стиховње)
Бранислав Илић, теолог
Страсна седмица – Велика среда
