Горан М. Јанићијевић
Тиха Светлост у исихастичким тековинама и молитвено сећање на Св. Григорија Паламу
Светлости тиха, свете славе бесмртнога Оца Небекога, Светога, Блаженога;
Исусе Христе, дочекавши залазак сунца и видевши светлост вечерњу,
Певамо Оца, Сина и Светога Духа Бога;
Достојан си да у сва времена будеш слављен гласовима радосним,
Сине Божији, Ти живот дајеш, зато Те свет слави.
Наше промишљање Светлости, најпре током Свете четрдесетнице али и свагда, сопствено полазиште често препознаје у тексту химне Свјете тихиј[1] свакодневно произношене на вечерњем богослужењу. У славословном обраћању Господу Исусу Христу, кроз ословљавање Њега као Тихе светлости (Φῶς Ἱλαρόν) не помишља се, притом, на светлост тварну па ни сунчеву. „Вечерња светлост“, напротив, заласком Сунца јасно је раздељена и разлучена од дневне. Искуство Цркве, засновано на виђењима и доживљајима светих отаца, сведочи о пројави божанских енергија кроз нетварну светлост. Преподобном светловидцу Симеону Новом Богослову откривено је да ова светлост представља предокус вечне светлости Царства небеског. „Преподобни Симеон додаје: „Јер по заласку чувственога сунца наступа та слатка светлост умнопостижнога светила, израније доказујући и уверавајући да ће за њим следити непрестана светлост.“ Преподобни Симеон, дакле, прави разлику између светлости виђења и светлости сунчеве, али исто тако разликује и „Непрестану светлост, чијом потврдом се међутим, јавља прва.“[2] Виђење Божанске светлости, судећи према Симеоновом али и искуству Светог Исака Сирина, повезано је са искреним покајањем: „Пошто сазри у покајању и доспе до очишћења и просветљења, он прима пречисти загрљај Господа, Који целокупно биће верника испуњава лепотом (тј. добротом), славом и несазданом светлошћу.“[3] Богом откривена истина Еванђеља понајпре говори о Христу као светлости: „Бјеше свјетлост истинита која обасјава свакога човјека који долази на свијет“ (Јн. 1,9). То упућује на помињану једнакост свих људи кроз назначење и могућност духовног раста до „мере раста висине Христове“ (Еф. 4, 13). Апостол Господњи и еванђелист Јован Богослов на више места говори о Христу као о Светлости те у својој Првој саборној посланици експлицитно наводи да је „… Бог видјело“ (1. Јн. 1,5).
Како према тумачењима светих отаца претпоставку виђења божанске светлости представља истинско и дубоко покајање, то је природно да је тема повезана са Великим постом. Другу недељу Свете четрдесетнице, пачисту (опет чисту) обележава и молитвено сећање на Светог Григорија Паламу, корифеја исихазма, то јест – на традицију молитвеног тиховања православне цркве те се и ова може разумевати као недеља чисте и православне вере. На темељу става: „Живот Цркве се не може одвајати од светости и светлости Христове“[4]; постаје извесна околност да богословље и духовни опит Светог Григорија Паламе представљају вековно црквено искуство, те да исихазам од првих столећа постулира идентитетску одредницу православља. Још је преподобни Антоније Велики на почетку IV столећа говорио о исихији: „Авва Антоније учио је о безмолвију говорећи: „Будимо молчаници и исихасти.“[5] Феномен исихије (ὴσυχία) изворно је подразумевао борављење у тишини и самоћи што се разуме на основу словенске верзије – безмолвије или појма – молитвено тиховање. Као што се апостоли удостојише да у таворској светлости угледају преображеног Господа Христа тако се и сваки хришћанин, према Паламином созерцању, може удостојити виђења божанске светлости. „О тој Таворској Светлости, да она произлази из Бога као из свог благодатног извора, Палама пише: „У Бога треба разликовати ове појмове: суштину, енергију и Божанске Ипостаси.“ Шта је Божанска енергија?“ На ово питање Свети Григорије Палама речито и богомудро одговара: „Енергија је нешто друго него Суштина, она је нешто што се разликује од суштине а и од Ипостаси.“ И још, Божанска енергија је Бог у односу према свету, према човеку.То је на пример Премудрост Красота и Сила Божја. Созерцавајући Творца света кроз гледање, величанствене творевине Божје, овог света, човек општи са енергијом Божанства, а не са Његовом недоступном Суштином.“[6] Паламином учењу и светогорском исихазму супротставили су се учени монах из Калабрије Варлаам и његов ученик Григорије Акиндин. Схоластик и рационалиста Варлаам порицао је постојање видљиве божанске енергије на основу чињенице „невидљивости Бога“[7] У једној од кључних тачака (4) Паламиног одговора у спису „Исповедање православне вере“ стоји: „Света Тројица „јавља се пак не по суштини јер нико никада није нити видео, нити исказао природу Божју, – него по благодати и сили и енергији, која је заједничка оцу, и Сину и Духу. Јер сваком од њих сопствена је своја Ипостас и оно што се односи на њу, а заједничка им је не само надсуштаствена суштина – која је сасвим безимена и непројавива и непричестива, – него и благодат и сила и енергија и светлост и царство и нетрулежност, и уопште све оно чиме Бог заједничари и по благодати се сједињује са светим анђелима и људима, не губећи (притом Своју) простоту нити због деливости и разликовања Ипостаси, нити због деливости и разноврсности сила и енергија.“[8] Паламино православно исповедање вере било је изложено и прихваћено на великом Сабору у Константинопољу 1351. Десет година раније издат је „Синодални томос“ свег светогорског монаштва са исповедањем православне вере, које је укључивало исихастичке тековине и осуду Варлаамовог оспоравања.[9] Светогорски монах и потоњи митрополит Солуна Гргорије Палама напуштао је Атос само када је то било неопходно. Из гусарског ропства у које је упао 1355. откупом, избавила га је „једна група Срба. Свети Гргорије Палама умире 1359. године, са последњим речима на уснама: „Гόре, гόре, ка Светлости…“[10]
Сећамо се у ове дане и свих исихаста – Синаита, представника претпаламитског исихазма на челу са Светим Григоријем Синаитом и његовим духовним оцем Арсенијем из синајског метоха на Криту као и бројних следбеника на Атосу, у Грчкој, Бугарској и Србији. Њихова исихастичка искуства, међутим, нису бележена тако да се у Григоријевој беседи на празник Преображења тек наслућују исихастичка стремљења и искуства: „Упркос сликама и избору речи, сличним каснијем, паламитском учењу о виђењу нестворене светлости на гори Тавор, овде још недостаје пресудни појам божанских енергија, одн. тачније: реално разликовање између Божијег бића и енергија; Синаита очигледно не планира захват у дотада важећој терминологији сотирологије Тројице. Додуше, јасно су истакнуте разлике између Старог и Новог завета, одн. збивања на горама Синај (Хорив) и Тавор, али монопол спасења Логоса (Христа) одн. Тројице остаје нетакнут, тј. без ексклузивно посредујуће међуинстанце енергија.“[11] Сви ови Синаити били су окренути молитвеној пракси и поетски настројени како према библијским тако и искуственим појавама и појмовима. Тако се један од Григоријевих ученика и следбеника, Јаков, најпре игуман у Душановим Светим Архангелима а потом и митрополит у Серу, појављује као веома даровити песник и славословственик Светлости:
О Синају, о светлости моје сијање!
О Синају, о силно ми за тобом жуђење!
Ти што у огњу неопаљена сачува се,
Сачувај ме од огња што вечно гори![12]
Истовремено са овим светим песником као Григоријеви ученици спомињу се „монах Јосиф и игуман Николај…“[13]; за потоњег, блаженог спомена Митрополит Амфилохије (Радовић) сматрао је да је сахрањен у манастиру Нимник[14] док се за првонаведеног верује да је именом и ликом реч о старцу Јосифу Крепичевачком[15], над чијим су се гробом дешавала чуда исцељења[16]. Поред бројних синаитских исихаста, досељених у Србију кнеза Лазара за нас Тимочане битно је сазнање да су у светлости богопознања обитавали и Свети Ромил Раванички, рођен у оближњем Видину као и Григорије Синаит Млађи или Ћутљиви, оснивач манастира Горњак у клисури Млаве и духовник манастира Грегоријат на Светој Гори. Чак и за самог кнеза Лазара верује се да, поред тога што је био покровитељ ових монаха и задужбинар славних манастира у којима су обитавали, водио богат духовни живот[17] у складу са исихастичким традицијама. Његову блискост са исихастима потврђује нарочито присан однос са преподобним Никодимом Тиманским, припадником исихастичке струје цариградског патријарха Филотеја Кокина у коју су били укључени и видински Митрополит Јоасаф, трновски Патријарх Јевтимије и Митрополит Влашке Антим, бројни Светогорци међу којима и старац Исаија Серски Хиландарац – преводилац „Небеске јерархије“ псеудо-Дионисија Ареопагита на словенски језик, списа који је извршио велики утицај на развој исихазма XIV столећа .[18] Свођењем молитвеног правила у својим келијама на непрекидно понављање тзв. умне или молитве срца: „Господе Исусе Христе, помилуј ме грешног!“ у самоћи и тишини, исихасти су се удостојавали виђења божанске светлости. Призивање имена Господњег имало је дугу традицију у монашкој сфери на шта указују зборници са одомцима из древних патерника и матерника[19] а темељ – тзв. „умна молитва“ По свему судећи, ова се молитва испочетка састојала само од речи „Господе помилуј!“[20]. Преподобни Симеон Нови Богослов наведену је молитвену праксу повезао са дубоким покајањем и својеврсном „теологијом суза“, поставши, на тај начин, трајна спона паламизма са оцима древне Цркве. Исихастичка традиција, са друге стране, имала је свој наставак и у XX столећу у лицу светогорског старца Јосифа Исихасте (1897-1959), поред Григорија Горњачког такође названог „ћутљивим“. Његови духовни потомци, потом, допринели су духовној обнови светогорских манастира. Има ли у свакодневном животу хришћана данас места призивању имена Господњег? Узимајући у обзир нови талас незнабоштва постхришћанске Европе то нам је више него икад потребно: „Седми Конгрес вођа светских и традиционалних религија одржан је 14-15. септембра 2022. у Абу Дабију. Тема – „Улога вођа светских и традиционалних религија у постпандемијском периоду“. Део састанка одвијао се унутар зграде у виду пирамиде. Говорило се о неопходности јединства хришћанства, јудаизма и ислама у оквиру одређене целине – посматрачи су то назвали “хрисламом“; приметили су и да на конвенцији ниједном није поменуто име Исуса Христа.“[21] Наша молитва стога не може бити „анонимна“ – безимена, безлична нити уопштена. На то нас у другој недељи Часног поста подсећају исихастичке тековине, засноване на Исусовој или умној молитви. За такво молепствије није неопходно чак ни да се „узме време“; довољно је чисто срце, искрено покајање и вера са којом само треба изговарати: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног (грешну)!“.
[1] „У неким старим грчким часословцима изнад ове песме стоји наслов „Химна Св. Атиногена мученика“. Други пак, као и новији словенски часословци приписују ову песму св. Софронију патријарху јерусалимском. Али пошто се ова песма спомиње у IV столећу дакле близу времена када је Атиноген живео, а св. Софроније је +638, то је највероватније мишљење које ову песму приписује Атиногену, а св. Софроније можда је само увео ову песму у богослужење палестинских цркава.“, Л. Мирковић, Православна литургика или наука о богослужењу православне источне цркве (први општи део), Београд 1965, 240.
[2] Архиепископ Василије (Кривошеин), Преподобни Симеон Нови Богослов, Београд 1988, 143.
[3] Митрополит Дионисије, „Источно православно монаштво“ у: Истина – лист Српске православне Епархије далматинске бр. 1, Книн 1988, 147.
[4] Протосинђел Јован Радосављевић, „Исихазам“ у: Теолошки погледи 1-3, Београд 1985, 19.
[5] Исто, 15.
[6] Исто, 9-10.
[7] Исто, 5.
[8] Исто, 10.
[9] Исто, 9:
[10] Исто.
[11] Г. Подскалски, Средњовековна теолошка књижевност у Бугарској и Србији (85-1459), Београд 2010, 304-305.
[12] Јаков Серски, „Синајски стихови“ у: Антологија старе српке поезије, Београд 2005, 260.
[13] Исто, 361.
[14] Јеромонах Амфилохије, „Синаити и њихов значај у животу Србије XIV и XV века“ у: Манастир Раваница; споменица шестогодишњици (1381-1981), Београд 1981, 126.
[15] Д. Јањић, Г. Јанићијевић, „Свети Никодим Тисмански у историјском и духовном памћењу“ у: 800 година аутокефалности Српске православне цркве у Епархији тимочкој, Зајечар 2020, 86.
[16] Л. Љубић, „Култ старца Јосифа“ у: 800 година аутокефалности Српске православне цркве у Епархији тимочкој, 131.
[17] А-Е. Тахиаос, „Исихазам у доба кнеза Лазара“ у: О кнезу Лазару, научни скуп одржан у Крушевцу 1971, београд 1975, 98.
[18] Д. Јањић, Г. Јанићијевић, Св. Никодим Тисмански (Рефлексије монашког богословља у другој половини XIV столећа), Лепосавић 2021, 101-117.
[19] Протосинђел Ј. Радосављевић, нав, дело, 14-16.
[20] Исто, 18.
[21] А. Фурсов, „Непријатељ је на капији, и за њега не треба да буде милости“ 3. део http://www.pecat.co.rs. Приступљено 09. 03. 2023. 9: 10)
