Горан М. Јанићијевић
Недеља православља
Свеблаги и Дуготрпљиви Спаситељ и Господ наш Исус Христос удостојио је нас верне, који живимо у долинама реке Тимок и јужно од Дунава, на обронцима Ртња, Озрена и Кучајских планина, да са свим православним хришћанима и ове 2023. године од рођења Његовог дочекамо и прославимо празник Недеље православља. Тиме смо се, на основу Богомдароване нам слободе, према сведочанству божансвеног Лествичника, попели на први степеник сопственог духовног напретка, приближили Небу али и једни другима: „Бог је живот и спас свих који су обдарени слободом: верних и неверних, праведних и неправедних, побожних и безбожних, бестрасних и страсних, монаха и световњака, паметних и глупих, младих и старих, као што су за сваког без разлике – светлост, сунце, ваздух. Бог не гледа ко је ко (Рим. 2, 11; уп. Еф. 6, 9).“[1] Ово несебично и безрезервно свечовекољубље Божје за нас људе може и требало би бити поучно али и надахњујуће. Најпре у љубави која изгони страх (I Јн, 4,18) укида разлике и не познаје непријатеље (Лк 6, 35) а потом у чињеници да не постоји „изгубљени случај“ међу људима који се истински кају, без обзира на „мрачну прошлост“ и претходно почињена непочинства. Најпре смо праштали једни другима, током седмице постом и молитвом чистили сопствене душе и тела да бисмо доспели до промишљања о Лику Божјем и икони као прагу невидљивог Његовог суштаства. Овај празник назива се још и „Тријумфом православља“, будући да представља победу Истине не само над лажним иконоборачким учењем већ и над свим претходним јересима и порицањима пуноће Једног у Тројици слављеног Бога, Богочовека Христа и животодавног Духа Светога.
Икона је исходиште вере у најчистијем, простом смислу; спонтана појава на основу потребе за оприсутњењем ликом и телом Одсутнога и Очекиванога[2] (Дап. 1, 3-11) за виђењем Невидљивога. Таква присна потреба за освећењем чула Ликом Божјим уочава се на основу сведочења Јевсевија Кесаријског из којег се сазнаје да му је Константинова кћер тражила да јој набави Христов портрет[3]. Упркос отпору ранохришћанских апологета[4], који су свако ликовно изображење повезивали са антропоморфизованим јелинско-римским политеизмом, ликови светих мученика, апостола и пророка који су окруживали хијератички оприсутњеног Логоса Божјег – Исуса Христа кроз форму Крста или Христограма, све више су прекривали зидове старохришћанских гробница и базилика. Премда у то доба још увек није било „покретних“ икона већ је вера у оваплоћење Божје исказивана на нивоу зидног сликарства, ретки примери указују на потребу за ликовним изображењима као средством непосреднијег контакта са Христом и светима те се једна хришћанка у VI столећу, власница чудотворне слике из Камулијане, пита: „Како могу да га поштујем, када не могу да га видим и да га упознам?“[5]. Терминолошка ограниченост и дихотомија условили су да се појам иконе (εἰκών) могао разумевати и на иконофилски као и на иконокластички начин, у позитивном као и у негативном контексту како у Светом писму[6] тако и у богословским делима нпр. Атинагоре[7] или Оригена[8]. Замах који је иконоборство добило у VIII столећу, премда политички мотивисанo и уз потпору царске власти као његових протагониста, било је инспирисано иконокластичким местима старохришћанског богословља. Историјски оквир иконоборачке кризе протеже се од Лава III Исавријанца (717-741) преко његовог сина Константина V Копронима (741-775) који је наведени спор делимично подигао на догматски ниво до окончања након смрти Лава IV Хазара (775-780). Заузимањем царице Ирине Атињанке, регенткиње малолетног цара Константина VI Порфирогенита и уз помоћ потоњег патријарха Тарасија 787. године у Никеји одржан је Седми васељенски сабор на којем је оправдана иконофилска традиција. Након ове славне победе икона, у којој је запамћено учешће великог броја монаха, сачињен је Орос са основама догматског приступа и поштовања светих икона. Током IX столећа упамћен је још један иконоборачки талас, окончан Сабором у Константинопољу 843. године. Протагонисти овог догађаја били су царица Теодора, регенткиња малолетног Михаила III Метисоса (842-867) и константинопољски патријарх Методије (843-847). У свим овим догађајима Црква Христова украсила се новим светитељима – преподобномучеником Стефаном Новим, пострадалим у Цариграду током иконоборачких прогона Лава Исавријанца, који се у црквеном сликарству приказује са Христовом иконом у рукама (посебан пример представља Стефанов лик из Богородичине цркве у Доњој Каменици где у рукама има диптих-икону са приказом Христа у гробу /Апокатилос/ и Богородице Заступнице); преподобним Јованом Дамаскином, црквеним песником и творцем дела „Три апологетске расправе против нападача светих икона“ и преподобног игумана манастира Студиона – Теодора, творца неколицине списа у одбрану светих икона. Тиме је утврђен раније постављени темељ догматског и литургијског смисла светих икона у етосу православне цркве до данас у којем однос личност–лик постаје иконско начело: „С друге пак стране, наше иконолошко подржавање Господа Исуса Христа никако не представља индивидуалну имитацију његових дела и речи, већ саображавање богослужбено-символичној структури у којој нам је Господ богоустановио начине постојања по угледу на структуре постојања у Небеском Царству.“[9] Стога ћемо и ове као и претходних година у Недељу православља, након што примимо Свете Христове Тајне, са иконама Христа и светих Његових у рукама опходити храмове и слушати речи Синодика православља у којима је сажето и суштаствено дато оно о чему је овом приликом излагано.
У дане наше када се земља тресе трепетом великим и широким по многим крајевима земаљским, водене бујице навиру а потом воде исушују, када се ратови воде на ивици свеопштег уништења, попут наших предака можемо се запитати, како је то још у VIII столећу Богомудри Герман, Патријарх константинопољски поводом питања последњег дана претпоставио: „Кад се о страшном и ужасном Божјем доласку небеске силе покрену и небо се промени (уп. Отк. 6, 14) сунце се помрачи и месец без трага нестане, звезде стану падати, земљотреси настану и море пресуши, како и где ће се јавити та тварна икона којој нас, о човече учиш да се клањамо?“ (уп. Мт. 24, 29)“[10] Заиста, осећање временског „убрзања“ одводи нас од сваког свечаног Богопрослављања и нагони ка брзом и усрднијем богомољењу, но, и за ову врсту духовне збуњености Свети отац наш Герман имао је истинско објашњење: „Рећи ћу, браћо, као што сенка Закона прође с доласком Благодати, тако исто, кад првообразна лепота, коју је Приснодјева примила, божанским зрацима страшно заблиста, нестаће и лик ове тварне и пречасне иконе. Али поштовање, и част, и клањање што их посредством иконе указујемо Богу који се ради нас очовечио, неће престати, него се надамо да ћемо од Њега плату примити, јер смо чули да „част иконе од првообраза происходи“. Зато, „ко је у маломе био веран“ (Мт. 25,21), биће веран и у многоме. А ако смо све досад много пута говорили и спомињали једино клањање икони Владике и Спаситеља нашега, не чудите се, јер је жеднима требало најпре извор да откријемо, а тек потом реке, то јест пречасне и љубљене иконе свих светих.“[11] Наша заједница са Христом и светима, суштински опажљива у светим даровима, символички се исказује на нивоу дводимензионалне слике конкретних личности, иконски присутних у сâмом лику. Поред поменутог „освећења чула“, иконско предочавање Христа и Његових светих у визуелном смислу представља и извесно „маркирање молитвеног пута“. Као и раније и више него раније, наше молитве, данас, своје поуздање везују за заступништво „Небеске Србије“ са „Небеским Косовом и Метохијом“ Светога великомученика кнеза Лазара и свих мученика косовопољских, светих архиепископа и патријараха пећких Јоаникија, Саве, Јефрема, Спиридона, Гаврила, Петра Коришког, Јоаникија Девичког, Светога краља Стефана Дечанског и сестре му преподобне Јелене Дечанске, која цареваше и у нашим крајевима, светих мученика Григорија Пећког, Василија Пекара и Босиљке из Пасјана, преподобних новоомученика косовско-метохијских Харитона и Стефана и других. Приближавањем савршенству Творца и уподобљеном усавршењу светих његових опомињемо се опет речи Јована Лествичника: „Ето, и ми који лежимо на дну најдубље јаме незнања, у тами страсти и сенци смрти тела овога, по дрскости својој почињемо философирати о небу на земљи. Звезде су лепота небеског свода, а украс бестрашћа – врлине.“[12] Да не би ове богонадахнуте речи Лествичникове биле на малодушност читаоца треба се сетити да су изговорене „на самом врху“ Лествице, које су наша највећа нада и на чијем је горњем завршетку преподобни чуо „последње упутство“: „А лестве Јаковљеве нека те науче да састављаш духовну лествицу врлина, на чијем сам врху ја учвршћена, као што и велики посвећеник моје тајне рече: „Сад остаје ово троје; вера,нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав (1 Кор. 13, 13)“.[13] Стога Богородитељку и називамо управо оним именима у којима су садржане наше наде – Брза помоћница, Путеводитељка, Утешитељка и сл.
Пресвета Богородице, Утешитељко, која си благоизволела да се у сјају нестворене светлости насред сеновитог подрума објавиш прецима нашим, одгонивши страхове и бојазни њихове, сада и нас, који из подрума душа својих немају утехе због браће своје, цркава и манастира и свег Косова и Метохије, укрепи у молитвама, вери и нади у безграничну љубав Сина Твога и Бога нашега.
[1] Свети Јован Лествичник, Лествица, Манастир Хиландар 2000, 19.
[2] „Овај Исус који се од вас вазнесе на небо, исто ће тако доћи као што Га видесте да одлази на небо.“
[3] H. Belting, Slika i kult, Novi sad 2014, 169.
[4] Д. Ђого, „Доктринарни елементи иконоборства код раних црквених писаца“ у: Отачник 1,2 и 3; Одбрана икона у VIII и IX веку, Београд 2008, 59-76.
[5] H. Belting, нав. дело, 169.
[6] П. Петровић, „Богослужбена природа богоустановљене иконе Божије у људима“ у: Отачник 1,2 и 3; Одбрана икона у и веку, 177-183.
[7] Д. Ђого, нав. дело, 66-67.
[8] Владимир А. Баранов, „Ориген и иконоборачки спор“ у: Отачник 1,2 и 3; Одбрана икона у и веку, 139-150; Д. Ђого, нав. дело, 69-75.
[9] П. Петровић, нав. дело, 190.
[10] „Светога оца нашега Германа, архиепископа града Константинопоља Слово о Крсту и светим и пречистим иконама и противу јеретика, а речено би у прву недељу светог поста, то јест /у Недељу/ православља“ у: Отачник 1,2 и 3; Одбрана икона у VIII и IX веку, 21.
[11] Исто, 23.
[12] Свети Јован Лествичник, нав. дело, 195.
[13] Исто, 201.
