Горан М. Јанићијевић

Теодулија и благословена тишина Пете недеље Часног поста

Кроз читање Еванђеља у Недељу глувну, пету у току трајања Часног поста, у којем се најављује Христово страдање, Црква нас подсећа на оно што долази. Ово је треће и најдетаљније најављивање страдања и смрти на крсту (Каравиопулос 2007, 268-269) и поред  извештавања код еванђелисте Марка (Мк. 10, 32-34) налази се и у делима друге двојице синоптичара (Мт. 20, 17-19; Лк. 18, 31-32). У свом величанственом смирењу Спаситељ Христос саопштава апостолима и окупљенима шта ће се збити: „Ево, идемо  горе у Јерусалим, и Син Човечији биће предан првосвештеницима и књижевницима, и осудиће га на смрт, и предаће га незнабошцима; и наругаће му се, и шибаће га, и пљуваће га, и убиће га, и трећи дан васкрснуће“ (Мк. 10,  33-34). У свакој речи Господњој открива се одређени смисао: најпре, поласком у Јерусалим такорећи већ отпочиње Његов „голготски пут“ али на овом месту ће и васкрснути: „Место страдања је Јерусалим. Из Исусовог крста и гроба у Јерусалиму источиће се порука живота, а после силаска Светог Духа, опет у Јерусалиму, апостоли ће пројављивати поруку васкрсења „све до краја земље“. Место страдања постаће средиште Цркве, место наде за читаво човечанство“ (Каравидопулос 2007, 270).

Упадљиво је да смрт није детаљније описана нити се помиње страдање на крсту већ се уз исказ „и убиће га“ одмах надовезује најава Васрсења у којем се огледа смисао сâмог страдања. Стога и наш недељни одлазак у цркву представља известан отисак Христовог уласка у Јерусалим. Отуда и древна пракса да се цркве подижу на узвишеним местима, како би се осликала идеја о Цркви као „вишњем Јерусалиму“. Исто тако, када улазимо у неки осликани храм, обично у регији самог улаза уочавамо зидну слику „Христов улазак у Јерусалим – Цвети“, као икону нашег ступања у Цркву Христову. Такође се у истој зони уочава и композиција „Преображење Христово“, иконизујући идеју да у Цркву Божју улазимо као преображене личности, које су збациле „одећу старог човека“. Такође је у питању наше „христолико страдање“ тј подношење свега са чиме се суочавамо у свакодневном животу, опет смирено и без роптања. Али када су Јован и Јаков, синови Заведејеви од Господа тражили да седну са његове десне и леве стране Он их је упитао: „…можете ли пити чашу коју ја пијем, и крстити се крштењем којим се ја крстим?“ (Мк. 10, 38). Ученици Христови су одговорили потврдно и Он им је предвидео да ће се тако и збити, међутим, ово питање стоји пред свима нама у форми другог: „Која је мера вере наше?“ и шта смо у стању да поднесемо због љубави према Господу Исусу Христу и другим људима. На то нас такође обавезује чињеница да је хришћанска мартирологија испуњена именима наших предака, пострадалих за веру и отачаство. Бројни знани и незнани, канонизовани или не, свети мученици из рода нашега, како верујемо, на основу свога христоликог страдања, представљају и наше заступнике и молитвенике пред лицем Божјим у Царству небеском. „Међутим, тежиште овог казивања налази се на самом делу служења, како ће се видети у завршним речима ове приповести, а не на награди од Бога за то дело“ (Каравидопулос 2007, 272).

Упркос извесности да ће бројни апостоли христолико пострадати Спаситељ им не обећава награду, избегавши узрочно-последични однос између дела и награде као циља доспевања до ње. У овом контексту, као антитеза „првосвештеника и књижевника“, незнабожаца-Римљана и „владара и великаша“ (Мк. 10, 42) открива се благочестивост владања кроз служење: „Високи положај у Цркви, и друштву уопште, није за њега извор моћи, него посланство служења заједници. Речи „διάκονος („служитељ“) и „δοῦλος“ („слуга“) које су у овом нашем тексту синоними, дословно показују какво је посланство носилаца власти, или ако то проширимо, описују и посланство Цркве (не само њених првака – ἡγετῶν) у свету. Ово посланство проистиче из примера Сâмог Исуса Који је постао човек не зато да Му људи служе, него зато да Он служи њима. Врхунац Његовог служења је принос сопственог живота „у откуп за многе“, као откупнине за искупљење људи из ропства сила зла“ (Каравидопулос 2007, 273). Свако наше служење, стога, не може се схватити претераним ако се огледа у светлу Христове жртве: „Христос је осетио болове на крсту и због наших грехова у садашњем времену. Он је оплакао у врту Гетсиманском и нашу зобу, и немоћ и порочност. Крв своју Он је наменио и нама. Не презримо, браћо, ту неисказано скупу цену којом смо плаћени. Због те жртве Христове ми управо и имамо неку цену као људи. Без те жртве – али ако одбацимо ту жртву – вредност нас самих по себи равна се нули; равна се диму без огња, и облаку без светлости“ (Николај 1928, 250).

На таквом темељу и еванђелском примеру служења о којем смо слушали из паримеја за Пету недељу Часног поста, успостављен је, према сведочењу Светог Николаја Српског, теодулијски континуитет нашег народа: „Основна и непрекидна линија србске историје за последњих 800 година може се изразити са две речи СЛУЖБА ХРИСТУ. У овом периоду времена од 8 столећа српски народ је био истински Теодул, т. ј. Божји слуга, или Христодул, т.ј. Христов слуга, што је једно исто.“ (Николај 2014, 654). Ова, према Светом Николају – основна црта српског народа, бивала је и изневеривана, особито од представника „народних старешина у старије време и српске такозване интелигенције у новије време“ (Николај 2014, 655), што представља и „гажење“ управо заповести о којој смо чули у Еванђељу по Марку за овај дан. Указујући на појединачне примере српских владара, од Симеона Миротичивог и Светог Саве до Карађорђа и Милоша Обреновића, који су, према његовом тумачењу, своје земаљске титуле подређивали титуларној „улазници“ за царство небеско, оличеној у одредници „раб (слуга/служитељ) Божји“, Свети Николај „скицира“ слику српске теодулије. Она се, такође, не огледа у изричитој њиховој безгрешности већ у искреном и дубоком покајању и спремности на жртву (Николај 2014, 657-667). Стога су наше топонимије и топографије, ходочашћа и света места постали духовни и унутрашњи појмови: „Шта је Света Гора него служба Христу Богу? Ја не могу да одем у Свету Гору, могао је Србин рећи, зато нека мој дом буде Света Гора. Шта је Јерусалим земаљски према Јерусалиму небеском? Ја бих желео поћи на хаџилук у Јерусалим земаљски, где су стопе Спаситеља мога, али нисам у могућности! Зато ћу да се уздигнем вишњем Јерусалиму, бољем Јерусалиму, где нису само стопе Његове него баш Он сам, васкрсли и вазнесени победилац смрти, Господ мој и Бог мој.“ (Николај 2014, 671). Имајући ово у виду и следујући светлим примерима наших предака, у Христу сабрани на светој Литургији, молимо се Спаситељу Христу да наше мале жртве и служења не презре, него да нас по великој милости Својој приброји у ред својих теодула.

Ова недеља такође је означена архаичном и нама данас помало неразумљивом одредницом – глувна. У питању је указивање на благословену тишину у којој је потребно што је више могуће обитавати и њоме украсити ове посне дане. Тишина омогућава и освећење наших чула, како би, не само боље чули речи Господње него и дубље разазнали њихов смисао. Сваки „пријатељ ћутања“, према божанственој „Лествици“, приближава се Богу „и разговарајући с Њим тајно, бива Њиме посвећен“ (Лествичник 2000, 90).

У ове дане Црква Христова сећа се и подвига и смирења пустиножитељке Свете Марије Египћанке, чије је житије саставио Свети Софроније, патријарх Јерусалимски. Ову блажену жену, која је то постала након похотног живота, открио је Преподобни старац Зосима у зајорданској пустињи. Изненађен кад га је прозвала по имену измолио је Марију да му саопшти своју животну причу, која је почела након што је неком силом онемогућена да се тако грешна поклони Часном крсту у храму и то јој би дозвољено тек након покајања и обећања да ће кренути путем који јој покаже Пресвета Богородица. Тада јој је откривен пут покајања и испосништва: „…ако пређеш Јордан, наћи ћеш добар мир! – Она одмах купи три хлеба и крену за Јордан, где стиже истог вечера. Сутрадан се причести у манастиру Св. Јована и пређе реку. И проживе у пустињи 48 година, у превеликим мукама, у страху, у борби са страсним помислима као са дивљим зверовима“ (Николај 1928, 247). Зосима је потом причестио Марију, која му је пришла ходајући по површини реке. По њеном упокојењу сведочио је о подвигу светитељке. „Тако Господ зна да прослави покајане грешнице. Св. Марија спомиње се још и пете недеље Часног поста. Црква је истиче вернима у те посне дане као узор покајања“ (Николај 1928, 248). Загледан у даљину над површином Охридског језера као у истину Јорданске пустиње и дубине света, Свети владика Николај, созерцатељ и теодул српски, спевао је песму и посветио Светој Марији Египћанки:

Покајница дивна, самомученица
Марија се сакри од људскога лица –
О да грешне мене,
Страшћу помрачене.
Страсти су зверови што нам срце ију,
У нама ко змије тајно гнездо вију –
О да грешне мене,
Страшћу разједене!
Но да грешне спасеш ти пострада Христе,
Не гнушај се сада од мене нечисте!
Чуј вопаљ Марије
Од свих најгрешније“
Смилова се Господ, Марију исцели,
Помрачену душу као снег убели.
Хвала ти Свеблаги,
Господе предраги!
Суд нечист очисти, златом га позлати,
Напуни га препун Своје благодати –
То је милост права,
Теби, Боже слава!
Па Марија поста Духом обасјана
И ко ангел Божји снагом опасана,
Силом Твојом Христе,
Милошћу Пречисте!
Шта мирише тако у страшној пустињи,
Као тамјан красан у храмовној скрињу?
То Марија дише –
Светињом мирише! (Николај 1928, 248-249). 

Литература:

Каравидопулос. Јоанис Д. Каравидопулос (2007). Јеванђеље по Марку – тумачење. Шибеник: Истина; издавачка установа Епархије далматинске.

Лествичник. Свети Јован Лествичник (2000). Лествица. Манастир Хиландар: Хиландарски путокази бр. 5.

Николај. Епископ Николај (2014). Сабрана дела, књига V. Шабац: Манастир Св. Николаја Соко.

Николај. Николај, Епископ охридски (1928). Охридски пролог. Ниш: Штампарија „Св. Цар Константин“.

Similar Posts