Иван Потић
ДАН ШЕСТИ
У Зајечару се у периоду 14–21. септембра 2023. године одржава осми по реду Фестивал хришћанске културе. Ова значајна културна и духовна манифестација је у протеклом периоду задобила свој садашњи изглед и профилисала се као веома брижљиво конципирана промоција духовног и религиозног садржаја, нудећи грађанству предавања, документарни филм, обавезни ликовни дан, концерте хорова, гостовања еминентних гостију из земље или иностранства, те је и овог пута, у сажетијем, али квалитетом испуњеним програмом, Фестивал изгледао конценпцијски чврсто утемељен и, као и ранијих година, окупио велики број грађана у оквиру недеље одржавања.
Седећи у Саборној цркви Пресвете Богородице у Зајечару, на предавању Наталије Ковачевић, која је своја искуства са монахом Нектаријем Виталисом у уторак преносила окупљенима, приметио сам да на мене са зида мотре свети ратници Теодор Тирон и Теодор Стратилат, да су им нимбови величанствени, и да нас је укусно живописан поткуполни простор дочекао као драге госте у храму Божјем, да би ми онда пала идеја како би се овај дан, који је почео бригом и стрепњом за здравље сопственог оца, могао завршити у миру и спокоју, након приче о чудима Св. Нектарија Егинског, светитеља канонизованог 1961. године. Нешто од живописа Сопоћана приметио сам у сјајним потезима кичице оних који су прошлих година осликали храм у којем смо седели, и тај светао и топао колорит, тако различит од, условно речено, плавих, модрих и хладних тонова претходног живописа који је осликан деведесетих, већ је направио одређену атмосферу братске љубави.
О Св. Нектарију је иначе 2021. снимљен филм Јелене Поповић, такође гошће Фестивала претпрошле и прошле године, под именом „Човек Божји“, те је публика већ била упозната са његовим ликом и делом, али није наодмет поновити неке чињенице. Рођен као Анастасије Кефалас 1. октобра 1846. године у Тракији, био је учитељ на Хиосу, да би се после 10 година службе замонашио, добивши расофорно монашко име Лазар. Године 1877. примио је монашки постриг и малу схиму под именом Нектарије, а онда је, након завршетка Богословског факултета Универзитета у Атини 1886. био рукоположен у чин свештеника, након тога и у чин архимандрита, те постао секретар Александријске патријаршије. За Митрополита пендапољског изабран је 1889. године, а онда је због сплетки и зависти тамошњег клира прогнан у Грчку, где је, након много претрпљених потешкоћа и жалости добио благослов да води теолошку школу у Атини 1894–1908. После пензије, одселио се на Егину, где је живео у Тројичком манастиру. Умро је 1920. године.
Наталија нам је причала о чудима и „свом старцу“ тј. духовном оцу Нектарију Виталису – Милостивом, који је такође живео христоликим животом, молећи се свом узору Св. Нектарију Егинском за болесне, тражећи излечење за њих. Док смо је слушали, били смо и ми део тих чуда и као да се „добри дух Фестивала“, започетог архијерејском Литургијом, певањем Дечјег хора и Хора храма Рођења Пресвете Богородице, предавањем презвитера др Оливера Суботића на тему „Изазов вештачке интелигенције: поглед из православне перспективе“, преко сјајних документараца и, посебно, филма о руском редитељском генију Андреју Тарковском „Боже, осећам твоје приближавање“, некако шћућурио ту у порти храма, намеран да остане све до краја недеље.
Нећу на овом месту помињати све документарне филмове које многи сматрају хајлајтом Фестивала, али субота је била дан за филмољупце. После филма о Тарковском, редитељу који је савршено спојио духовно и религиозно, правећи свој филмски залог својој отаџбини Русији, православној вери и Богу, гледали смо и филм Горана Радовановића о Нобеловцу Хандкеу и његовој посети Великој Хочи. Беше то у петак увече, у дворишту цркве, под дискретним црвеним светлима, под дрвећем. Чаробно.
Данас је већ понедељак, ДАН ШЕСТИ, Фестивал се завршава у четвртак, данас је ликовни дан, мој дан, данас смо слушали причу Јелене М. Хинић, која је говорила о свом раду на иконама и Горана М. Јанићијевића, који је откључавао ризнице знања историје уметности, уз објашњења религиозних канона, деловања иконобораца и иконокласта, те ликовне представе и њихова значења. Помислио сам на повезаност свега, на духовне нити којима смо на необјашњив начин сви ми овде данас повезани. Од јутрос, од бриге и стрепње због оца на операционом столу, до вечери и приче о чудима Св. Нектарија, главе пуне утисака из филма о Тарковском, једне од глава из пуне баште у Гостопримници у недељу уз звуке танга, од главе подозрења до некакве главе наде и озарења при изласку из цркве. И док сам ходао, потом, пустим градом, све ми некако би повезано и у некаквом складу. Чак и сам несклад између онога што осећам и онога што видим беше некако у балансу, те се из ручне торбице ухватих за сличицу коју смо добили од Наталије, погледах још једном ту слику монаха Нектарија Милостивог, помислих на оца и понадах се његовом и нашем оздрављењу.
