Агенција за поклоничка путовања Православне Епархије тимочке „Ходочашће“,благословом Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона, организовала је поклоничко путовањеу Румунију, ову предивну, највећу православну земљу југоисточне Европе. Румунија поседује несвакидашњу дивљину, густе шуме, кристално бистре реке и очаравајућу природу, мала, идилична села, дворце и средњовековне градове. За групу од 56 поклоника Епархије тимочке, то је било успутно видети, њено интересовање биле су највеће светиње Румунске православне цркве. Водичи на овом путовању били су протојереј Игор Ивковић, архијерејски намесник зајечарски и координатор за верску наставу Епархије тимочке, и гђа Нина Михаела Ћирић, вероучитељица из Брестовца. Поклоници румунским светињама из Кладова, Неготина, Књажевца, манастира Лешје, Ћуприје и Зајечара кренули се на путовање у четвртак 20. јуна 2019. године, предвече, после молебна за путнике у 16,45 сати у Саборној цркви у Зајечару, коме је присуствовао, а потом и поклонике испратио, Преосвећени владика Иларион.
1. ДАН, петак, 21. јуни 2019.
После ноћног трансфера и краћих успутних задржавања, поклоници из Тимочке епархије стигли су у Буковину, у североисточном делу Румуније – историјском северном делу региона Молдавије, између Карпата и реке Прут. Име Буковине потиче из времена припајања ове територије од стране Хабсбурга 1774. године, са значењем – земља прекривена шумама букве. Међу буквама Националног парка „Ванатори Њамц“ своје гостопримство нашој поклоничкој групи приредило је братство манастира Сихастрија. Овај свети манастиризграђен је 1655. године и посвећен је Рођењу Пресвете Богородице. Он је велики духовно-мисионарски центар. Најбројнији мушки манастир у Румунији, јер са својих неколико скитова у околини броји око 300 монаха. Наши поклоници су се, најпре, у старој цркви поклонили чудотворној икони Пресвете Богородице, а онда су посетили нову импозантну цркву, коју је пројектовао сâм чувени старац Клеопа Илие (1912-1998), један од највећих духовника 20. века у целом православљу, а освештао Ваљсељенски патријарх Вартоломеј. Братство ове свете обитељи, мимо манастирске сатнице, у 12 сати понудило је, с љубављу и бесребрено, монашку трпезу, за браћу православне поклонике, који из далека долазе. После ручка, упутили смо се манастирском гробљу, где смо се поклонили гробу светог старца Клеопе и одслужили мали помен, а затим се и помазали јелејем из кандила, које непрестано гори на старчевом гробу. Земља са гроба старца Клеопе је исцељујућа, тако да су познати примери оних који су се излечили једући по мало те земље. Изнад манастира, посетили старчеву келију, у којој је он боравио, и суседну собу – мали музеј – са свим предметима који су старцу припадали.
У поподневним сатима продужили смосвоје путовањепосети манастиру Њамц. Овај манастир је један од најстаријих православних манастира у Молдавији, који је био и остао активан кроз читаву своју историју, почев од 14. века до свог врхунца у 18. веку, када је овде било 1.000 монаха. Данас има братство од 57 монаха. Свети молдавски принц Стефан Велики (Штефан ћел Маре), славни војни заповедник, бранилац хришћанства и велики љубитељ културе, саградио је првобитну дрвену цркву, а потом и нову цркву Вазнесења Господњег – великих димензија, усклађеног изгледа, богато украшене фасаде – освећену 14. новембра 1497. године. Нова црква је уједно највећа и најимпресивнија црква чији је задужбинар био Стефан Велики. У овом манастиру се чувају две чудотворне иконе Богомајке, гроб преподобног Пајсија Величковског и мошти светитеља непознатог имена, које су се 1986. године саме откриле, подигнувши бетон на стази испод којег су се налазиле. Крај кивота непознатог светитеља чува се глава Св. Симеона Дивногорца. Једну чудотворну икону Богомајке, копију наше Тројеручице, са Свете Горе донео је преподобни Пајсије Величковски, који је био старешина манастира у време када је преподобни Јован (Јаков) Хозевит примио монашки постриг. Друга чудотворна икона Мајке Божије је литијска, која са друге стране има изображење лика Св. великомученика Георгија. Икона има силу да се сама одиже од земље и креће. Испод ње се провлачи и узима благослов. После поклоњења овим светињама посетили смо богат манастирски музеј са богатом ризницом богослужбених предмета и сасуда, које су углавном израђивали монаси – иконе, крстови, путири, везене тканине, дрвене или камене скулптуре, као и јеванђеља и друге књиге из најбогатије духовне библиотеке Румуније, са преко 18.000 књига, међу којима је и 600 рукописа. Видели смо и реплике мачева и круну принца Стефана Великог.
Следећа станица била је главна одредница на овом путовању – град Јаши. Ово је по насељености други град Румуније. Смештен у историјском делу молдавског региона, Јаши је традиционално био један од кључних центара друштвеног, културног, академског и уметничког живота Румуније. Град Јаши је био главни град Кнежевине Молдавије од 1564. до 1859. године, те Уједињених кнежевина од 1859. до 1862. године, као и главни град Румуније од 1916. до 1918. године. Био је седиште првог Универзитета у Румунији, а данас је други по величини универзитетски центар у држави, са 5 јавних и 7 приватних универзитета, које похађа преко 75.000 студената. Јаши је вековима био на раскршћу најважнијих трговачких путева, који су повезивали Пољску, Мађарску, Русију и Константинопољ. Чим смо се сместили у хотел, отишли смо до центра града, где смо поред импозантне и величанствене Палате културе угледали најстарију православну цркву у Јашију, посвећену Св. Николи из 1492. Њу је саградио сâм молдавски кнез Стефан Велики. Необична је због великог броја фресака смештених на фасади цркве. Поред цркве је најстарија школа у Румунији – Каса Дософтеј (Дософтејева кућа), а испред ње је и споменик учитељу Дософтеју. Ушавши у пешачку зону, булевара Стефана Великог, угледали смо цркву Св. Три Јерарха из 1639. у којој су првобитно биле смштене мошти Св. Петке. Њу је касније задесио пожар, али су мошти остале нетакнуте. Црква је обновљена, а позната је по орнаментици од око 30 мотива који је красе. Након 300 метара стижемо на поклоњење моштима Св. Параскеве у митрополитској Саборној цркви Св. Тројице из 1886. У цркви је у току акатист, а ми стајемо у ред за поклонике. Испред њеног кивота су и одскора постављене мошти Св. Јосифа Милостивог, митрополита молдавског, за чијег времена је грађена Саборна црква. Мошти светитељке просто зраче топлотом, што су се уверили наши поклоници, који су додиривали платно преко руку Божје угоднице.
Вечерње сате пре одласка у хотел, поклоници су могли да проведу у слободном времену у центру Јашија, где са налази огромни тржни центар „Палас мол“ и велики јавни парк иза Палате културе.
2. ДАН, субота, 22. јуни 2019.
Наша поклоничка група је после ноћног одмора, ујутро наставила путовање по Буковини и то најпре до отишавши до места Гура Хуморулуи у центру Буковине, у чијој се околини налазе споља и изнутра фрескама осликани манастири Буковине, грађени у 15. и 16. веку, који су од 1993. године део УНЕСКО светског културног наслеђа. Манастирима Воронец, Хумор, Молдовица, Арборе и Сућевица управља јединствени дух потпуног склада успостављен између људског уметничког генија и предивног окружења у коме се манастири налазе. Одабрали смо да посетимо Манастир Воронец – „Сикстинску капелу Истока“. Њу је подигао 1488. Стефан Велики, у славу његове победе на Турцима, као испуњење завета датог испоснику Данилу Исихасти. Овај најпознатији и највеличанственији међу осликаним манастирима Буковине, посвећен је Св. вмч. Ђорђу. Црква манастира Воронеца је спој византијских, готских и локалних детаља. На спољашњем, западном зиду манастира приказана је сцена Другог доласка Христовог и Његовог страшног суда над живима и мртвима, урађена у пет делова, што је јединствено у свету. Унутра и споља доминира непоновљива „Воронец плава боја“, за коју, монахиња која на је говорила о манастиру каже, да је одабрана за једну од боја на државној застави тробојки. Монашки живот манастира Воронеца је прекинут 1785. године, током владавине Хабсбурга, који је настављан тек 1991. године, доласком монахиња које су посвећене складу верског живота молитве и одржавања имања. Монахиње воде иконописачку радионицу и дочекују посетиоце манастира Воронеца.
У Сућави посетили смо манастир Св. Јована Новог саграђеног између 1514-1522, где смо целивали мошти Св. Јована Новог, које су 1589. донете у овај манастир из цркве Мирауци (бивша митрополитска Саборна црква Молдавије).
Наше путовање нас даље води на свега око 10 километара од украјинске границе, где се налази манастир Путна, једно од најважнијих места у румунскоме црквено-народном и културном животу, и зато се назва „Јерусалим румунског народа“. Он је основан 1466. од стране кнеза Стефана Великог, у знак благодарности за освајање тврђаве Чилиа. У импозантној цркви Успења Пресв. Богородице саградио је гробно место за себе и своју породицу. Године 1992. Св. синод Румунске православне цркве канонизовао ктитора и уписао га у православни календар под 2. јул, који се од тада сваке године слави у манстиру. Поклонивши се овоме светом месту, обишли смо један од најбогатијих музеја румунске цркве, који поседује бројне рукописе, драгоцене минијатуре, везена платна, иконе, богослужбене књиге и предмете. Видели смо и Јефимијину везену плаштаницу рађену око 1405. године, која спада у најраскошније радове у средњовековној примењеној уметности на Балкану. На свили је златним и сребрним концем. У обради фигура постоје стилске сродности са хиландарском завесом за царске двери и милешевском плаштаницом. Из манастира смо се, даље, упутили до оближње испоснице Св. Данила Отшелника (Исихасте), који је убедио Стефана Великога да настави борбу против Турака и чији је гроб у манастиру Воронец.
Ноћили смо у месту Онешти.
3. ДАН, недеља, 23. јуни 2019.
Трећег дана нашег поклоничког путовања, пут нас води до рудник соли Таргу Окна, где се возимо 3 км аутобусомна 240 м испод земље. Ту посећујемо прву подземну православну цркву у Европи– цркву Св. вмчнице Варваре – заштитнице рудара. Испред олтара на иконостасу се налазе 24 иконе. Иконостас, трон, прекрасан лустер који осветљава цркву, рудари су направили од соли 1992. Свештеник је служио недељно јутрење у току наше посете. Иначе, под земљом је читав сплет огромних ходника са местима за одмор, забаву, трговину и др.
Наша група се затим преко Брашова упутила у Синају „Бисер Карпата“, где је споља разгледала дворац Пелеш, један од најбоље очуваних краљевских двораца у Европи. У величанственом планинском амбијенту Карпата он је изграђен у неокласицистичком стилу, у периоду од 1873. до 1914. После Пелеша, група је могла да види и Пелишор, мањи дворац, одакле је на српски двор дошла краљица Марија Карађорђевић, супруга краља Александра I Ујединитеља и мајка последњег југословенског краља, Петра II.
Недалеко од дворског комплекса, одлазимо у манастир Синају, мушки манастир Св. Тројице из 1695, познат као и „Црква планина Бућеги“, задужбину румунског племића Михаја Кантакузина, који је очаран утисцима са ходочашћа из Свете земље и Горе Синај, по повратку је одлучио да сагради манастир и назове га по имену планине Синај. Пре поласка назад у Србију, наша група је обишла прелепи центар Синаје, некадашњу летњу дестинацију за одмор румунске аристократије, а сада најпознатији и најстарији туристички центар Румуније.
Ово поклоничко путовање Агенције за поклоничка путовања Православне Епархије тимочке „Ходочашће“, поред искушења проузрокованих отежаним саобраћајем и малом променом плана путовања, остаће поклоницима као једно од најлепших у њиховим животима, због светиња, које су посетили и којима су се поклонили, као и лепота ове прекрасне земље, које су видели.
Протојереј мр Игор Ивковић
